Branislav Nušić- Hajduci

Наш најпознатији комедиограф Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Преселио се у Београд, где је матурирао. Кад је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1884. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.

Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Након рата је објавио контроверзну песму „Два раба“ у „Дневном листу“, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску монархију, а посебно краља Милана.

Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини.

Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“

Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, а 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата.

После рата, Нушић је постављен за првог управника Уметничког одсека министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.

Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.

Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.

Књижевна дела

Драме:

„Тако је морало бити“

„Јесења киша“

„Иза божјих леђа“

„Пучина“

Комедије:

„Протекција“

„Свет“

„Пут око света“

„Госпођа министарка“

„Народни посланик“

„Мистер Долар“

„Ожалошћена породица“

„Покојник“

„Сумњиво лице“

„Др“

„Власт“ (недовршена)

Ђоле Кермит (недовршена)

Романи:

„Општинско дете“ (у Сарајеву издато као „Опћинско дијете“)

„Хајдуци“

„Деветстопетнаеста“

Приповетке:

„Политички противник“

„Посмртно слово“

„Класа“

„Приповетке једног каплара“

Трагедије:

„Кнез Иво од Семберије“

„Хаџи-Лоја“

„Наход“

Humor u romanu

Nušić je velemajstor da izgradi komičnu situaciju. I ovde, po običaju, puno je smešnih scena, Setimo se Gluvaća kad se pravi da je gluv, pa na pitanja daje samo one odgovore koje zna, iako nemaju veze sa tom lekcijom, pa čak ni sa predmetom, ili kad su ga na kraju provalili, te šapatom rekli da treba da dobije batine, a on odjednom pročuo. Možda je još smešnija scena na vašaru sa majmunom "Avanti, generale" i Brbinim psom,ili kad je Brba doneo specijalni prašak, pa se češao ceo razred, a na kraju i profesor; ili zabuna oko značenja reči epidemija, ili bitka sa magarcem, ili boravak odmetnika u tamnici svinjcu punom buva, ili "svečani doček" roditelja na kraju priče.

Branislav Nušić

„Hajduci“

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman

Mesto i vreme radnje: Radnja se odvija na obali Dunava kod Smedereva u drugoj polovini 19-og veka.

Tema romana: Dečaci Brbine družine odmeću se u hajduke. Mnogi junaci dečijih novela odmeću se, beže od kuće. Setite se Jovančetove družine iz romana "Orlovi rano lete". od kuće beži i Тom Sojer, а odmetnika se igraju i "Dečaci Pavlove ulice", а sličnu ulogu i ima i Družina Sinji galeb".

Ideja (poruka): Ne smemo biti povodljivi, pa slušati goreg od sebe samo da bismo „dokazali“ da nismo kukavice, naročito ako smo svesni da to nije dobro. Ova poruka je danas osobito važna kod odluke da li da zapalimo prvu cigaretu, ispijemo čašu alkoholnog napitka, ili, ne daj Bože, da probamo još opasniju drogu.

Fabula

Već u predgovoru Branislav Nušić naglašava da je knjiga opis njegovih doživljaja iz detinjstva. Radnju pripoveda u prvom licu dečak, učesnik u tim događajima. U celom romanu nigde se ne spominje njegovo ime, ali mi možemo da odredimo da je ovo autobiografsko delo. Inače, autor priznaje da je ovaj roman pisao po nagovoru prijatelja, jer u to vreme nije bilo sličnih priča za decu.

Roman počinje opisom hrastovog stabla pored obale Dunava na koje bi se popeli on i još njih petorica i redovno družili četvrtkom i nedeljom. „To je bilo sastajalište nas desetine.“ Na početku romana pisac nas upoznaje sa glavnim ličnostima – nosiocima ovih događaja. Opis dečaka počinje od Žike Dronje koji nikako nije mogao da zapamti lekcije koje je učio, a zvali su ga Dronja jer je bio sav rasklimatan i sve je visilo na njemu, a sveske i odeća su mu stalno bile prljave od mrlja mastila. Ceo njegov izgled ličio je na dronju, te je tako i dobio svoj nadimak.
Mile Vrabac je dobio nadimak vrabac je dobio po jednoj zgodi sa sveštenikom.“Mile, jesi li ti đak? Jesam, veli mu Mile. – A da ti nemaš slučajno vrapca pod kapom? – Nemam! –veli Mile. - Pa vidim, znaš, kaže njemu sveštenik, ne skidaš kapu ni svešteniku, pa velim bojiš se da ti ne odleti vrabac“. Pisac dalje na duhovit način predstavlja Mileta Vrapca kao učenika. „Vrabac nije bio najgori učenik u razredu, bilo je i gorih…“ Mita Trta je dobar drug, osećajan je i meka srca. Oko svega umeo je da se rasplače.“Pre neki dan Vrabac dobio jedinicu iz računice, pa mesto da on zaplače, zaplakao se Trta“. Međutim, bio je veoma lenj. Izjutra nikako nije hteo da ustane iz kreveta.. pa su ga u kući prozvali Trta, taj nadimak mu je i ostao. Takav je bio i u školi „moraš kleštima da mu vadiš reči iz usta“, toliko ga je bilo muka da odgovara.
Laza Cvrca je bio najduhovitiji, najmanji i najveća kukavica. Umeo je svašta da izvodi, da stavi nogu iza vrata ili da napravi lice kao žaba, ali je mucao kad treba da odgovara od prvog razreda gimnazije. ( U to vreme posle četvorogodišnje škole, učenici su išli u nižu gimnaziju; danas od V do VIII razreda ). Da li je stvarno mucao ili se pravio blesav kao Sima Gluvać nikad se nije saznalo. Sima Gluvać dok su se igrali nije bio gluv, ali kad je trebao da odgovara pravio se da ne čuje pitanje nego je odgovarao ono što je znao, čak i gradivo iz drugih predmeta. . Jednog dana su u razred došli razredni, profesor i lekar i počeli da ga ispituju jer su čuli od nekog da on uopšte nije gluv. Pravio se on i dalje gluv, sve dok nisu šapatom rekli da treba da dobije batine. Iako su šaputali, Sima ih je čuo i počeo da place. Onda je pokušao da se izvuče da čuje samo na jedno uvo, pa da je odjednom počeo da čuje i na drugo, ali su ga otpustili iz škole sa pravom da polaže ispit koji nije položio, pa je ponavljao prvi razred.
Čeda Brba je nadimak Brba dobio jer se jednom pogrešno potpisao na kontrolnom. Izbacili su ga iz škole jer je bio prava napast, znao je kako drugu decu da povuče da ne uče i tako je postao pekarski šegrt. Bio je najjači od svih i lagao je mnogo kako gvozdenu šipku može da savije rukama, kako su mu u cirkusu nudili pare da se tuče, svi su znali da laze, ali su se pravili da mu veruju jer su ga se plašili. Ali bio je pravedan, štitio je slabe. Nemirnog duha, svakog dana je na časovima pravio zavrzlame: te jednom sakrije sunđer i kredu, te drugi put donese vrapca, pa ga nasred časa, pusti da leti po učionici; četvrti put je u školu doneo neki prašak koji je prosuo između klupa po podu i od kog su se svi česali. Profesor se iznervirao jer se ceo razred česao, ali onda je počelo i njega da svrbi, pa je pokušao da ispituje, ali nije išlo i onda je ceo razred pustio kuci. Za sebe Nušić kaže da su njegovi roditelji i nastavnici mislili „da sam rđav i nevaljao, a ja lično bio sam mišljenja da sam vrlo dobro dete i da sam odličan đak... Inače sam bio vrlo mirno i poslušno dete, te ne mogu da razumem zašto sam tako često izvlačio batine.... sve zbog nekih sitnica: ili razbijem prozor, ili razbijem sestri glavu,,, ili sipam mastilo u slatko“. Nije bio dobar đak. Nije voleo da ide u školu i jednom kad ga je zaboleo zub, te ga majka nije pustila da ide. Od tada - kad nekog ( majku, oca, sestru, brata) zaboli zub, on ne ode u školu. Profesori su ga kaznili za to.

Na hrastovom stablu

Četvrtkom posle podne nisu imali školu da bi radili domaće, ali je to bio njihov najomiljeniji dan na hrastovom drvetu. Počeli bi da pričaju o nečemu, pa prešli na drugu temu, i tako redom sve dok im ne bi dojadilo, pa bi napravili loptu od kučine i na poljani igrali fudbal sve do večeri.

Nedeljom je bilo drugačije. Čeda Brba je dolazio samo nedeljom, poranio bi i od rane zore sedeo na stablu čekajuci društvo i najviše je pričao o svojim “podvizima”. Mnogo je lagao, ali ponešto je bilo istinito.

Avanti, generale!

Na jednom vašaru je neki Italijan imao svoju tačku sa majmunom obučenim u generalsko odelo i dresiranim psom koji je bio osedlan kao konj. Italijan bi sa majmunom izveo prvi deo tačke, a onda mu na Italijanskom rekao “Avanti” (u prevodu “Napred”) i majmun bi skočio na psa i tako bi optrčali nekoliko krugova na oduševljenje publike. Čeda je doveo nekog velikog pakosnog psa i kad je Italijan rekao ‘Avanti’ pustio ga. Ovaj je nasrnuo na italijanovog psa da ga zakolje i sigurno bi to i uradio da mu u jednom trenutku izbezumljeni majmun nije skočio na leđa i čvrsto ga uhvatio za vrat. Ovaj se silno uplašio i krenuo da beži. Našli su ih u šumi. Majmun je bio na drvetu i tek posle mnogo ubeđivanja je pristao da siđe i onda je zagrlio Italijana onako uplašeno kao da je čovek, dok je pas iznemoglo ležao.
Matamuta
. U drugom kraju sela je živeo Matamuta. Ime mu je bilo Mata, ali je bio nem od rođenja, pa su ga prozvali Matamuta. Bio je neverovatno jak i klonio se druge dece, radio je oko kuće sa ocem. O njegovoj snazi su se među decom pričale legende. To je jako iznerviralo Čedu Brbu i krenuo je sa dvojicom da ga izazove na tuču, da se vidi ko je veći junak. Kad su stigli blizu, setio se kako nije namazao ruke uljem i kako tako ne može da se bori. Neki su poverovali, neki ne. Sledeće nedelje je došao sa zavijenom glavom i opisao kako je isprebijao Matamutu, ali je društvo saznalo da ga je dan ranije premlatio gazda. Naravno, svi su se pravili da mu veruju.

Odmetnici

Brba je naročito iznenadio i uznemirio dečake kad im je rekao da je odlučio da ide u hajduke. Društvo ga je odgovaralo i pričalo kako su hajduci loši jer otimaju, napadaju, rade ružne stvari. Ali onda ih je Brba ubedio da rade i dobre stvari i pitao ko bi još išao u hajduke. Cvrca se prvi prijavio. Kad ga je zapanjeno društvo pitalo zašto, odgovorio je kako ga majka svake subote kupa, pa bi on otišao u hajduke samo da se toga spase. Onda je pristao i Dronja. Ostalo društvo se nećkalo. Pošto je bila sreda, dogovorili su se da se sutradan nađu na stablu i kažu šta je ko odlučio. Nije bila laka odluka. Pisac ovde podvlači razliku između hajduka u vreme turske okupacije i razbojnika u oslobođenoj zemlji. „Nisu danas hajduci što su nekad bili... Sad se u hajduke odmeću zli ljudi, koji učine kakv zločin, pa bi hteli da izbegnu kaznu, ili oni kojima je teško da poštenim radom teku, pa hoće to da postignu haranjem“. Nekada, za vreme Turaka, u hajduke su se odmetali odvažni ljudi da brane svoju kuću, svoje selo, svoj narod. Na sastanku u Orašju sa Karađorđem, okupile su se sve hajdučke starešine, od kojih su najpoznatiji Hajduk Veljko i Stanoje Glavaš, najstariji među njima. Prvo su njega pitali da vodi ustanak, ali on nije prihvatio, pa su onda izabrali Karađorđa. Ti hajduci su bili slavljeni junaci .

Dečaci su se razišli razmišljajući da li ovi današnji hajduci jesu junaci ili samo razbojnici. Brbin predlog im je bio čudan i u suštini nestvaran, ali su ga prihvatili samo zato da ne bi, među sobom ispali kukavice i strašljivci.
Idi na vrh stranice!

Odlazak u hajduke
Sledećeg dana su se dogovorili da će svi u hajduke. Igrali su se hajdučkih igara, bacanje kamena s ramena, napravili gusle i pred veče se dogovorili da se nađu u starom mlinu na kraju sela koji je davno izgoreo i niko ga nije popravljao, niti je bilo ko tu zalazio. Tu su izabrali Čedu Brbu za ‘arambašu - starešinu. Sutradan je škola bila zatvorena do daljnjeg zbog epidemije. Društvo se okupilo na hrastu i onda je ‘arambaša odlučio da se sutradan u rano jutro nađu na grobu Makse Žabe i polože zakletvu. Maksa Žaba nije bio nikakav junak, nego lopov koga su streljali, pošto je ubio nekoga u pljački, i tu sahranili. Na tom mestu su pre njega bili streljani i sahranjeni hajduci, ali su njihovi grobovi nestali tokom vremena, ostao je vidljiv samo taj grob. Tu su se zakleli, ali se Cvrca nije pojavio. Objasnio je tog popodneva na hrastu da nije izdajica nego da je zamolio majku da ga rano probudi jer ide da polaže zakletvu za hajduke, a ujutro mu je u sobu ušao otac sa kaišem i isprebijao ga. Odlučiše da mu sude popodne u starom mlinu jer je prekršio zavet ćutanja. Posle većanja svi su bili za to da se zavezani Cvrca odveze i da mu se oprosti, te da u subotu ode na grob i položi zakletvu sa Čedom i Vrapcem. U nedelju nisu otišli do hrasta nego se svako kod kuce spremao za polazak u hajduke. Sutradan ujutro svi su se našli i krenuli. Od “oružja” su imali nož, viljušku i iglu.

Prva borba

Prvu noć su napravili plan kako da opljačkaju putnička kola, izabrali Vrapca za guslara, zapalili vatru i u gluvo doba noći prvo Čeda, a onda ostali za njim, završili na drvetu jer ih je uplašio magarac, kog nisu u prvom trenutku videli jer je bila noć. Kad su uvideli da je magare, vratili su se kod vatre, ali niko nije mogao da zaspi, pa je Čeda Brba predložio da svako ispriča po jednu priču, da prekrate vreme do jutra.

Priče nemaju neke čvršće veze sa tematikom i fabulom, ali su karakteristične po tome što svaka od njih u sebi sadrži poučnu poruku (pojačano zelenom bojom).
Brbina priča je bila o caru koji nije umeo da nađe odgovor na tri pitanja – kada je čovek najjači, kako da izbegne smrt i da li treba da sluša samo sebe ili i savete prijatelja. Zbog tih pitanja se preobukao u prosjaka i obišao pola sveta dok nije čuo za jedno dete Marka Kraljevića za koga su pričali da je pre nego što je napunio godinu dana prohodao i progovorio, da je sa godinu dana bio već toliko jak da je rukama lomio orahe, sa dve godine jahao, ali nije to bilo najbitnije. Kaluđeri iz manastira Treskavice bi silazili u Prilep da se dive njegovoj mudrosti. Kad je car u prosjačkom odelu našao Marka, ovaj mu je odgovorio da je čovek najjači kad brani pravdu, da živi posle smrti ako je činio dobra dela i da je dobro slušati savete prijatelja jer retko ko voli da vidi svoje mane. Car se zadivio odgovorima i vratio u svoje carstvo, a Marku poslao poklone koje je ovaj razdelio sirotinji. Zadržao je samo zlatni mac i buzdovan.
Gluvaćeva priča je o mladom kozaru koji je u planinama čuvao koze od jutra do večeri. Jednog dana vide da je jedno jare otišlo previsoko, i pope se na stenu da ga spusti kad ugleda predivan cvet koji je jare htelo da pase. On spusti jare u stado i kako je cvet bio lep, ali skoro uvenuo bez vode, ode do izvora, napuni svoju kapicu vodom i zali cvet. Otad ga je zalivao svaki dan i uživao u njegovoj lepoti i mirisu. Jednog dana je oluja polomila cvet i kozar je proveo ceo dan tražeći ga. Našao ga je u šumi i odneo kući i stavio u vodu gde se cvet malo oporavio. Te noći je sanjao san u kom mu je starac rekao da ode tamo gde je bio cvet i da će naći blago kad pomeri stene. I stvarno mladi kozar je našao blago, ali nije hteo da ga dira jer ne bilo njegovo. Kad je uveče, zabrinut za cvet stigao kuci, zatekao je prelepu devojku koja mu je objasnila da je ona bila taj cvet nastao iz suze njene majke carice koju je otac oterao od sebe. Pre nego što je posla u beli svet, sklonila je blago tamo. Devojka mu reče da je sve blago njegovo jer je ona njegova jer joj je jedini prišao, negovao je i voleo.
Trtina priča je o snu u kom je sanjao da je car i da čini dobra dela ljudima. Kad su ga dvorjani pitali šta on želi, naredio je da mu se kupe crvene bombone, napravi torta i upregnu kočije. Sanjao je dalje kako se najeo bombona i probudio se taman kad je trebao da počne da jede tortu. Ceo dan je bio tužan i samo je služavki ispričao svoj san jer je umela da tumači snove. Rekla mu je da će mu se brzo nešto desiti, da mu predstoji velika radost i da će mu se do podneva desiti sve to. U međuvremenu je njegov otac izašao iz crkve, sreo profesora koji mu je o Trti rekao sve najgore, došao besan kući, izmlatio ga kao nikad i kad je Trta pitao služavku kako je tako loše protumačila san, ona mu je odgovorila da je pogodila jednu stvar, a to je da će se sve vrlo brzo desiti.
Vrapčeva priča je o mišu koji nije mogao da izađe iz svoje rupice od mačka koji se namerio da ga pojede. Započeo je priču sa mačkom i dogovorili su se da mačak ne dira njega, a da mu on dovodi druge miševe da ih pojede tako što će im reći da je mačak liznuo rakiju i napio se. Dogovorili su se da miš izađe iz svoje rupice i pokaže ostalima da može da skače po mačku i slobodno se šeta. Miš je doveo miševe i rekao im da je mačak pijan, izašao iz rupe i počeo da skače po njemu i oko njega, i da mu gricka brkove. Mačak ga je u tom trenutku ščepao u zube i rekao mu da neće dirati druge miševe, ali da će njega ubiti jer je izdao svoj rod i da zna da će tako sutra izdati i njega. ( Izdajica je najveći od svih zločinaca). I pojeo ga.
Cvrcina priča je o njegovom bratu Peri koji je krenuo da čupa kose sestrinim lutkama. Majka ga je videla i istukla, a sestra se jako naljutila na njega. Pošto je bio dobar lazov Pera je uspeo da ubedi sestru da su se lutke same počupale jer su se posvađale u ormanu, gde ih je sestra sklanjala od njega.
Dronjina priča je o bogatašu koji je stekao veliko bogatstvo svojim radom, pomagao siromahe i nije bio cicija, ali je bio zabrinut da li će njegov sin moći to blago da sačuva ili će se pokvariti od silnih para za koje ni dan nije radio. Jednu noć je uzidao blago u zidove dok sin nije bio tu i pred jutro polomio prozore da izgleda da su pokradeni. Sinu je bilo žao blaga, ali još više oca, i počeo je da radi sve vreme štedeći. Uštedeo je za konja i rekao ocu da je štedeo sve vreme i da će sa konjem više zarađivati i više štedeti i da će otvoriti malu radnjicu, pa će još bolje živeti. Kad je otac to čuo, poslao ga je da kupi budak i naterao da razbije zidove. Kad je video blago, sin je pitao oca zašto je to uradio. Otac mu je rekao da je hteo da ga nauči kako je teško steći i sačuvati bogatstvo.
Moja priča (Nušićeva) je o Raki Pustoglaviću, jedincu sinu, jako nevaljalom i neposlušnom detetu. Roditelji su bili očajni. Jednog dana odoše u cirkus i otac vide dresera životinja kako izvodi svoju tačku sa raznim životinjama i ode kod njega sa molbom da vidi može li mu pomoći oko sina. Dreser se složi i dođe u njihovu kuću. Pošto Raka nije hteo da mu priđe, on uze korbač i izmlati ga. Za ručkom Raka odgurnu tanjir sa supom, a dreser ga opet izmlati i reče roditeljima da mu daju da jede tek kad bude molio. Posle ručka mu zapreti ako ne nauči sve sto ima do sutra, da ce loše proći. Sutradan je Raka sve naučio. Dreser objasni roditeljima da nije lepo decu vaspitavati batinama, ali da je to bio jedini način. Od tog dana Raka se potpuno promenio i deca su ga prozvala: Dresirani Raka.
U tim pričama su jedan po jedan zaspali. Probudili su se umorni, nažuljani, smrznuti, gladni i žedni. Nisu znali šta da jedu, probali su tikvu, travu, zemlju, koru drveta, nigde nije bilo vode, a bili su suviše slabi da krenu u napad.

U međuvremenu su roditelji otkrili da dece nema kod kuće. Kad je pala noć, majke su već bile jako zabrinute, a očevi besni. Sledeće jutro skupiše se očevi i odoše kod načelnika i ispričaše mu kako stoji stvar, a pošto je ovaj bio dobar, uze odmah da istražuje. Prvo se raspitao o pekarskom kalfi, Dronji i saznao da ga je pekar istukao i oterao jer mu je ukrao dve perece. Načelnik naredi da se pretraži šuma.

Potera

Decu pred kraj drugog dana, iznemoglu i sklupčanu na zemlji, nađe jedan pandur sa batinom, i zajedno sa magaretom ih zaključa u svoj svinjac pun buva, pred noć im dade hleba i slame za spavanje. Ujutro, pošto je dojavio načelniku da ih je našao, povede ih u njihovo selo. Načelnik dojavi roditeljima da sačekaju “hajduke” na putu da se ne bi brukali pred selom. Uprkos očekivanjima dece da će ih roditelji izljubiti srećni sto ih vide, očevi ih odmah isprebijaše. „Kad priđosmo gomili, taman mi da poletimo u zagrljaj, a poleteše naši očevi i svako dočepa svoga sina i nastade, onde nasred druma, pred tolikim svetom, jedna tuča... Čujem samo Cvrcu kako, valjajući se po zemlji, vrišti, a kaiš njegovog oca puca kao pištolj do vrha barutom nabijen. Gluvaćev otac doneo neku žilu, pa njome mlati Gluvaća. Droni spale pantalone, pa mu nasred druma, pred tolikim narodom, njegov otac nekom divljom trskom ispisuje meridijane po globusu, Vrabac leleče, jer ga otac uhvatio za uši, pa ga vuče po drumu kao kad uhvate vola za rogove. Trta samo stenje, a ja zovem u pomoć celu moju porodicu, ali mi se niko ne odaziva“. Čeda Brba je dobio batine i od bivšeg gazde jer mu je iz zlobe, kad ga je ovaj otpustio, rasekao džakove sa brašnom, odsekao konopac na kanti za bunar i pustio kanarinca iz kaveza kog je gazda obožavao.

Dve nedelje niko nije došao na hrastovo stablo. Svi su bili otpušteni iz škole. Celo selo im se smejalo. Posle dve nedelje su se svi skupili sem Čede koji je prešao da šegrtuje kod jednog opančara. I tu su se zarekli da nikad više neće praviti takve gluposti.

Priredio: P. J.