Dobro došli na sajt tabanovic.comlogo

O piscu:

Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u elu Hašanima pod planinom Grmečom. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“. Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjaluci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike; 1939. godine je dobio nagradu „Milan Rakić“. Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u ariboru. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Posle rata neko vreme je bio urednik dečijih listova u Beogradu, a potom počeo profesionalno da se bavi književnošću. Smatra se jednim od najvećih pisaca za decu rođenih na jugoslovenskim prostorima. Okončao je život samoubistvom, skočivši 1984. godine sa "Brankovog mosta" u Beogradu. Bio je član SANU i ANUBiH. Za književni rad dobio je, među ostalim Nagradu Avnoja i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.

Doživljaji

Nikoletine

Bursaća

Branko Ćopić

Autor: Branko Ćopić

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetke

Mesto i vreme radnje: Bosanska krajina, tokom Drugog svetskog rata.

Tema: Data je u naslovu zbirke "Doživljaji Nikoletine Bursaća"

Ideja (poruka): Obaveza je svakog člana društvene zajednice da se u skladu sa svojim mogućnostima suprostavi okupaciji i porobljavanju domovine. "Bolje grob nego rob."

Kritički prikaz

Dogodovštine glavnog junaka ove zbirke pripovedaka smeštene su u vreme Drugog svetskog rata na područje zapadne Bosne. Ćopić je, kako sam kaže, delo posvetio svom zaštitniku iz prvih školskih dana. Dakle, Nikola Bursać, kojeg Branko iz milošte zove Nikoletina, stvarno je postojao. Upotreba augmentativa može se tumačiti kao hiperbola, ali ne isključuje i drugo značenje – ruganje. Ćopić je, može biti, nameravao da naslika robusnu figuru junaka-partizana. Pobogu, kakva bi to bila junačina s umiljatim imenom Nikolica! Hajde da vidimo šta je od toga ispalo. Branko u mašti, figurativno rečeno, uzima jednu kamenu gromadu odvaljenu negde sa Grmeča s ciljem da na kraju iskleše dijamant. Glavne osobine kamena: čvrstina, postojanost, otpornost prema promenama iz priče u priču polako se tope. U vajanju ovog lika Ćopić se koristi kontrastom. U jednog, kao od stene odvaljenog gorštaka udahnuo je nežnu dušu. Nikoletina, koji se ne boji da sam udari na četu neprijateljskih vojnika, skoro se onesvesti pred ženskom lepotom. Rasparaj sve do kuka, ali samo po šavu da se poslije može sašiti. Sav u znoju, drhtavih ruku, Nikoletina poče da para nogavicu poviše zavoja. Pod prstima mu sinu ogoljeno bedro, oblo i bijelo. On zastade sa srcem u samom grlu. Još, još , do samog kuka. Momak ubrisa znoj, pa nastavi da para, još opreznije i pipavije, sve dok se ispod noža ne ukaza rub svilene plavičaste materije koja je obuhvatala i stezala jedru djevojčinu nogu. On stuknu i sav porumenje kao da se djevojka pred njim odjednom pokazala gola -golcata. Evo , gotovo je! - promuca zakrećući pogled u stranu. Po djevojčinim uputima previjao je i stezao bedro već iskrvavljenim zavojem samo u pola svjestan onoga što radi. Pred njim, sad jače, sad slabije bljesnuo bi krajičak svile da ga još više ošamuti i zbuni. Kad je već bilo gotovo, odahnuo je, i umorno se opustio kao da su to njega samoga previjali od nekakve čudne rane zbog koje mu se zamaglio čitav svijet pred očima. (Mitraljezac golubijeg srca). Međutim, u drugoj prilici, na rastanku s majkom to golubije srce očvrsne do te mere da postaje surovo. Surova i vrletna majka Bosna, opora i škrta u svemu, ne da ti ni u posljednim trenucima rastanka da se nagledaš svog najrođenijega : brzo ti ga otme i sakrije od očiju, baš onda kad ti je najdraži. Zgurena tako pored krupnog i nezgrapnog Nikoletine, liči više na zimogrožljivo dijete. Nidžo, jabuko moja, čuvaj se kad tamo odeš - brižno napominje mati i stalno podrhtava nešto od zime, a nešto od samohrane tuge staračke. Govori i ne gledajući sina, nego nekud u njegove čakšire, okrpljene na koljenima. Bude li ga pogledala u lice, zna to ona dobro - zaplakaće i zaboraviti, sve savjete. Ajd k vragu , majko, dašta ću, neg′ se čuvati! - nabusito odvraća mrzovoljni Nikoletina i pažljivo zakopčava nabijenu vojničku torbicu iz koje mu viri masna hartija. Pazi se, srećo moja, budi pametan - meko savjetuje uplakana starica i skida mu nekakav konac sa prekratka zgužvana šinjela, a Nikoletina se i dalje mrzovoljno otresa:

Idi na vrh stranice!

Nos׳ te belaj, majko, ta neću valjda biti lud, nego baš pametan. Ta šta je tebi jutros! Nidžo, golube, nijesam te pitala, kakav imate konak tamo gdje ti budeš? Vala, majko, ima bena na svijetu, ali ti si sve nadmašila! Kakav konak? Valjda mi neko dušek prostire!... Legnem na zemlju, pokrijem se nebom, eto ti konaka. Ali, kad majka dođe u opasnost zbog neprijateljske vatre, taj isti nabrusiti Nikoletina ostaje na položaju, štiteći je vatrom iz mitraljeza, čak i posle komandirove naredbe. Zabrinuto stalno zapitkuje: Đurkane, izviri de na staru ! Eno je, već pri kraju poljane. Još malo, pa će na put. Samo još malo, Đurkane ! - čisto se pravdajući izbacuje Nikoletina sav u znoju i pocrvenjelih očiju, ne slušajući kurira koji srdito šišti, pomaljajući okruglu glavu iza raspucale gromade kamenja s lijeve strane (Surovo srce). U trećoj priči Nikoletina je dobar primer kako humano treba postupati prema zarobljenicima. Čitava četa sjati se oko zarobljenika. Počeše im prijetiti. Onog krupnijeg neko zgrabi za uvo. Nikoletina se naroguši: Odbi burazeru, nije ti ga ćaća steko! Oko toga sam ja čakšire dero po vrbniku. Uplašeni domobrani približe se bliže uza svog novog gazdu, pa su Nikoli zaista još više ličili na dvije izgubljene i zbenavljene tuke, koje je nepogoda zatekla daleko od kuće. (Bog i batina). Ali ni u ovoj zbirci Ćopić se nije mogao osloboditiideološke note koju on, doduše, kroz humor provlači. Neuverljivo je, naime, to da jedan patrijarhalno vaspitan brđanin, kako ga je Branko premijerno naslikao, tako-reći preko noći postane nevernik. - Majko, - svečano započinje Nikoletina i udara dlanom po stolu - otsada da znaš: nema boga! Starica se zaprepašćeno ispravlja s mašicama u ruci. Sve ne vjeruje da je dobro čula.
  • — Ma šta ti to reče?
  • — Nema boga, jesi li čula?
  • — Pa otkad to, moj sinko? Šta ti bi?
  • — Od večeras, da znaš...
Stara se krsti i uzdiše:
  • — Ma od koga si to čuo, jadna ti sam?
  • — Čuo sam u četi, od komesara. Kaz'o nam neki dan. Starica niječe glavom i cokće jezikom kao nad nekom go­lemom nevoljom.
  • — Pa ko će nam onda dati dragu kišu, kad boga nema?
  • — Neće niko. Šta će nam kiša? — nabusito odgovara mom­čina. — Kad se slobodimo, njive će se orati karakterom. Neće kiše ni trebati. (Obračun s Bogom)

Glavni likovi

Bog zna šta je Ćopić stvarno mislio jer na kraju ne znamo kome se on smeje komunistima ili Nikoli kad ide tako daleko u karikaturi da se Nidžo i životinjama obraća sa „drugarice i druže“. Bilo, kako bilo, nema sumnje, da je u Bursaću Ćopić dao jedan simpatičan lik koji je pun ljubavi za svet oko sebe, samo što tu ljubav na čudan način, u zavijenoj formi, izražava. Zbog toga, on u dijalogu pomalo liči na dete kojem ste uzeli zvečku, a onda mu nudite bombonu.

Jovica Jež

U galeriji likova ove zbirke pripovedaka centralno mesto zauzima Jovica Jež, Bursaćev sused i ratni drug, koji prati Nikoletinu, kao senka, kroz sve događaje. Po mnogo čemu on je Nidžino drugo JA dato u antitezi kako u fizičkom, tako i u duhovnom pogledu. Na suprot Nikoletini, snažnom, korpulentnom gorštaku, Jovica je sitan "momčuljak". Dok Nikoletina, u skladu sa svojom figurom, u dijalogu sa ličnostima oko sebe gotovo po pravilu koristi osorne kratke rečenice, kao da je u zavadi sa svima (vidi kako razgovara sa majkom), Jovica je skoro umiljat i neizveštačen; ne skriva osećanja: kad se boji, on to i kaže. Jovica je u Nikoli našao vernog zaštitnika, a Bursać u Jovici odanog drugara kome bez straha može odškrinuti vrata svog srca iza čijeg tvrdog oklopa se krije meka, tanana osećajnost dečije duše.

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

  CONTACT