|
Добро дошли у Табановић код Шапца
|
Orlovi rano lete www.tabanovic.com |
||||||
|
Scenario za interaktivni čas srpskog jezika u VI razredu
|
Insert iz filma "Orlovi rano lete"
Smešna scena: Učitelj Paprika Književni rod: epika Književna vrsta: roman Autor: Branko Ćopić Mesto radnje: Bosanska krajina, selo LIPOVO Vreme radnje: Pred početak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije (jesen 1940. i proleće 1941.) Glavni likovi: Jovanče, Stric, Nikolica, Đoko Potrk, Lazar Mačak i Lunja. Sporedni likovi: Poljar Lijan, učiteljica, učitelj i Nikoletina Bursać Tema: Kako je proticalo nemirno i burno dečaštvo Jovančetove družine Ideja (poruka): Poruka je u naslovu romana. Orao i soko u narodnoj poeziji simboli su slobode i hrabrosti. Za ove dečake rekli bismo pre da su "orlići", ali u teškim iskušenjima oni su raširili svoja krila i počeli rano, nego što se očekivalo, da lete, to jest, postali su pravi orlovi. Prerano suočavanje sa surovošću i nepravdom; još nedozreli (dečaci) morali su boriti se za opstanak i slobodu, ili što bi Njegoš rekao: "Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva". Fabula Roman počinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj sceni zbiva najveći deo radnje. ( "Zapuštena, gusta i prilično velika šuma, na sat hoda od podnožja planine" sa obiljem "zapuštenih krošanja". Uz to, tu je i grob hajduka Jovančeta, na samoj ivici gaja. Tepsija, zaravan u Prokinom gaju, mesto je gde su deca najčešće boravila. Zaplet nastaje kad početkom te školske godine u selo Lipovo stigne novi učitelj, "zloćud stariji čovek", pijanac, nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz grada premešten u selo. Imao je nos crven kao paprika, a obraze podbule - sve od rakije. Đaci su bili uplašeni i zažalili su za dobrom, leptirastom plavom učiteljicom Lanom. S tim se nikako nije mogao pomiriti Stric, najviši đak u razredu, te je za učitelja smislio originalan nadimak: gospodin Paprika. Ova vest iz zadnjih redova širila se po poznatom sistemu "javi dalje" i kad je stigla do polovine učionice, učitelj je primetio šaputanje i dreknu: "Šta vi tu šapućete, a"? Preplašenom đaku, kod kojeg se zaustavio , same izleteše reči: "Molim, gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika." Naravno, učitelj je besno tražio da se javi "kum", a Jovanče je hrabro preuzeo odgovornost na sebe, a Stric je dobio zadatak da nađe prut. Da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor i tu nastaje opšta trka za njim uz šalu i smeh. U nastavku pisac nas postupno "upoznaje" sa dečacima članovima "hajdučke družine" koja se "odmetnula" zbog zuluma njihovog učitelja Paprike. Družina se postepeno uvećava: prvo Jovanče, zatim Stric, pa Đoko Potrk, Lazar Mačak... Članovi družine polažu zakletvu na grobu hajduka Jovančeta, čukundede njihovog vođe Jovančeta. Uređuju logor na Tepsiji. Grade kolibu za družinu i kućicu za kuju Žuju i ognjište za vatru. Dok ostala deca, koja nisu dobila batine, idu u školu, družina boravi u logoru, a kad đaci pođu kući i družina "hajduka" se zajedno sa njima vraća. Dakako, ova tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo "otkrila " devojčica Lunja, koja posle silnih rasprava sa dečacima postaje član družine. Lukavi poljar Lijan krene da uhodi hajduke kad su roditelji ovih dečaka saznali da im sinovi, umesto u školu, idu negde u šumu. Ovaj deo romana kipi od komičnih situacija kao što je i ona kad poljar Lijan nabasa na tajnu Žujinu kuću i upadne u jamu, ili scena kad roditelji opkole skrovište sa svih strana. Dečaci su se branili bacanjem kromira na napadače. Na kraju su ipak savladani, ali u njihovu odbranu staje Nikoletina Bursać, seoska delija, i spasava ih od kazne. Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja Papriku povukoše iz njihove škole, a u selo se ponovo vrati učiteljica Lana. Tako je okončana hajdučija i svi dočekaše zimu u školi. Evropom je besneo rat. Družina čeka proleće. Tu se završava prvi deo romana. Drugi deo romana počinje vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat. "Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno djetinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja". Okupatorska vlast ("ustaše") oduzimali su seljacima oružje, vojničku opremu, pljačkali žito i stoku, premlaćivali i mučili ljude, palili kuće, ubijali nejač. Stara družina dečaka se aktivirala. Zadatak im je bio da motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i tako mu pomogli da se na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani čuvali zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs. Prokin gaj postaje partizanska radionica. Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovančetova družina. "Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili"... |
Likovi Junaci ovog romana učenici su četvrtog razreda osnovne škole, osim Nikolice. Jovanče. Harambaša hajdučke družine je postao jer je bio najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka. Pisac za njega veli: " Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti Strica. To ga ispunjava čudnom snagom i radošću i daje mu odvažnost da sam krene u dubinu puste šume" da bi izabrao mesto za hajdučki logor. Bistrouman je, procenjuje stvari pametno, a prema svima iz svoje družine odnosi se brižno i privrženo. On je i snaga i "mozak" hajdučke družine. Dečaci u njega imaju veliko poverenje, omiljen je i poštovan. Stric. Njegovo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu zvali Stric jer je bio najviši. Bio je siroče bez oca i majke. Dosetkom je reagovao na mane učitelja. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric, ali imao je i jednu slabu tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek pocrveneo i zbunio se. Bio je neustrašiv što je i dokazao kad je sam prespavao noć u šumi. Ume da razgovara sa životinjama. Đoko Potrk. Tako su ga zvali jer je trkom dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i onda kad na tablu izlazi. U družini je bio zadužen za sklapanje stihova: Naš učitelj baš je slika, nos mu crven ko paprika.. Ovdje živi hrabra četa harambaše Jovančeta.. Nik Ćulibrk, zvani Amerikanac. Otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u razgovoru koristio engleske reči: halo bojsovi i sl. Nosio je plave pantalone i kaubojski šešir. Nikolica. Najmlađi u družini, učenik prvog razreda. Bio je svojeglav i ljut, crn kao Arapin. Prepoznatljiv je u romanu po tome što je uvek sa sobom vodio kuju Žuju, zbog toga su ga zvali Nikolica sa prikolicom. Ivan Popović Vanjka. Njegov otac je bio za vreme I svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se oženio Ruskinjom. Plavokos je i krupan da su ga svi zvali Vanjka Široki. Lunja. To je razdragana devojčica, koja, gde god da dođe, donosi neku radost i toplinu. Ona se, makar i nedovoljno svesno, bori za ravnopravnost između dečaka i devojčica i u tome na najbolji način pokazuje da je u mnogo čemu iznad dečaka ( na primer u hrabrosti: setimo se scene u tajanstvenoj pećini, ili kad otkriva diverzante.) Nju pisac ovako slika: "Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih mirnih očiju. Stričeva prva komšinica. Uvek je ćutke i nepozvano išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj čak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iza visokog kukuruza... Ona je Stricu uvijek za petama... krpi dječacima košulje, čarape, kape, prišiva dugmad, brine o svenu. Poljar Lijan. "Krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda". Uvek je "mućkao bocu s rakijom i potezao iz nje". Ume da se pretvara i da se ulaguje; seoskom knezu se obraća sa kneže-viteže. Njegov zadatak je bio da luta selom "na krivim hodaljkama" i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu... Boreći se večito sa decom, nije čudo što je i sam podetinjio; upuštao se u prava dečija lukavstva, smicalice i doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Naprotiv, mnogo je voleo decu i najčešće im "gledao kroz prste" kad bi ih uhvatio u šteti. Pisac za njega veli:" Umije taj da vreba... kao pravi osnovac, da se provlači kroz plot, krije se tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati...Domišljati Lijan i sam je krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i "tražio lopove". Nikoletina Bursać. To je momak neobično jak koji se zaštitnički odnosi prema svoj seoskoj deci. ( Na primer, kada spasava decu-hajduke od fizičkih kazni njihovih roditelja posle hvatanja u njihovom logoru. Bio je nežan i osećajan, popustljiv prema dečijim nestašlucima. Među privim je otišao u borbu kad je neprijatelj napao domovinu. Ovom junaku Ćopić je posvetio zbirku pripovedaka "Nikoletina Bursać". Neke ste već čitali ( Surovo srce ili Mitraljezac golubijeg srca. Učitelj je bio "zloćud stariji čovjek koga su po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz obližnje varošice". Imao je poveći crven nos "kao paprika" i podbule obraze od pijanstva. Vrebao je svaku priliku da, i bez ikakvog razloga, tuče decu i da "vreči kao jarac". "Poslije onog Lunjinog navaljivanja da dobije batine i njezinog neočekivanog bjekstva kroz prozor, učitelj Paprika se sasvim prozlio. Upadao je u razred ljut i mamuran, podozrivo gledao primerne đake, zlurado se smeškao, razgoropadio bi se i sve đake redom tukao govoreći:"Baš mi je škola za vas divljake seoske! Za vas je šuma i koze, a ne knjiga".
Priredio: P. J.
| |||||
