Branko Ćopić Branko Ćopić je rođen 1915. u Hašanima kod Grmeča,
u Bosni, a umro je 1984. u Beogradu. Poznate zbirke pripovedaka su Doživljaji Nikoletine Bursaća i
Bašta sljezove boje
, a od romana Prolom, Ne tuguj bronzana stražo, Osma ofanziva
i Orlovi rano lete, koji spada u najomiljeniju domaću lektiru učenika osnovne škole.
Ćopić je za većinu svojih dela uzimao teme iz NOB-a pošto je i sam bio u redovima boraca-partizana.
Sve navedene činjenice treba imati na umu da bi se bolje razumelo ovo delo. K tome valja dodati i podatak
da je to vreme bez mobilnih telefona, Interneta, televizije, pa čak i radija.
Kritički osvrt
Ćopićev roman "Orlovi rano lete" ima dva
dela. U prvom - dati su događaji na početku nove školske godine i
neuporedivo je bolji od drugog koji govori o prvim danima
okupacije. Pre svega, jer se Ćopić drži onog što najbolje ume: da sa
nekoliko poteza naslika komičnu situaciju tako realno kao da ste je i
sami doživeli, pa se po umeću može meriti sa velikanima svetske
književnosti. Drugi deo, nema sumnje, protkan je ideološkom notom
koje se borac-partizan Ćopić nije mogao otarasiti. Ta činjenica, po mom
skromnom mišljenju, sputava ovo delo da razbije vremensko ograničenje i
prostor. Naime, danas, niko pametan ne bi dopustio da maloletnici
prvog ranga krenu u rat, a još manje bi se divio njihovom umiranju, pa
makar to bilo i za najsvetliju ideju SLOBODE. Mi, Srbi, imamo dve
poslovice: "Bolje grob, nego rob i "Robom ikad, grobom nikad" i ja bih ovde zastao. Izbor je vaš.
Humor u romanu
Gotovo
sve scene i slike u romanu su pune vedrine, životnosti, detinje
radosti, pa i šala. Sigurno ste zapazili da su "najsmešnije" ličnosti
Stric i Lijan. Prisetimo se šaljivih scena:
Kad je Stric rekao da se Dunav uliva u Jadransko more, zatim da se ne
uliva nigde, da ponire pod zemlju kao onaj potočić u Prokinom gaju;
kada učitelj pokušava da tuče Jovančeta, a ovaj pobegne kroz prozor, a
onda celo odeljenje za njim, kobajagi da ga uhvati, vičući: Aha, drži ga, drži!
Kad Stric izgovara molitvu, obraćajući se svecima da dovedu u razred
našu staru učiteljicu...
Kad bi "ljuta bitka" između dečaka i njihovih roditelja itd.
Insert iz filma
"Orlovi rano lete"
Smešna scena:
Učitelj Paprika
Orlovi rano lete
Književni rod:
epika
Književna vrsta:
roman
Autor: Branko Ćopić
Mesto radnje:
Bosanska krajina, selo LIPOVO
Vreme radnje: Pred
početak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije (jesen 1940. i
proleće 1941.)
Glavni likovi: Jovanče, Stric, Nikolica, Đoko
Potrk, Lazar Mačak i Lunja.
Sporedni likovi:
Poljar Lijan, učiteljica, učitelj i Nikoletina Bursać
Tema: Kako je proticalo nemirno i burno
dečaštvo Jovančetove družine
Ideja (poruka):
Poruka je u naslovu romana. Orao i soko u narodnoj poeziji simboli su
slobode i hrabrosti. Za ove dečake rekli bismo pre da su , ali u teškim iskušenjima oni su raširili svoja
krila i počeli rano, nego što se očekivalo, da lete, to jest, postali
su pravi orlovi. Prerano suočavanje sa surovošću i nepravdom; još
nedozreli (dečaci) morali su boriti se za opstanak i slobodu, ili što
bi Njegoš rekao: "Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je
žnjetva".
FABULA
Roman počinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj
sceni zbiva najveći deo radnje. "Zapuštena, gusta i prilično velika
šuma, na sat hoda od podnožja planine" sa obiljem "zapuštenih
krošanja". Uz to, tu je i grob hajduka
Jovančeta, na samoj ivici gaja. Tepsija, zaravan u Prokinom gaju,
mesto je gde su deca najčešće boravila.
Zaplet
nastaje kad početkom te školske godine u selo
Lipovo stigne novi učitelj, "zloćud stariji čovek", pijanac,
nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz grada
premešten u selo. Imao je nos crven kao paprika, a obraze podbule -
sve od rakije. Đaci su bili uplašeni i zažalili su za dobrom,
leptirastom plavom učiteljicom Lanom. S tim se nikako nije mogao
pomiriti Stric, najviši đak u razredu, te je za učitelja smislio
originalan nadimak: gospodin Paprika. Ova vest iz zadnjih redova
širila se po poznatom sistemu "javi dalje" i kad je stigla do polovine
učionice, učitelj je primetio šaputanje i dreknu:
"Šta vi tu šapućete, a"?
Preplašenom đaku, kod
kojeg se zaustavio , same izleteše reči:
"Molim, gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika."
Naravno, učitelj je besno tražio da se javi "kum", Jovanče je
hrabro preuzeo odgovornost na sebe, a Stric je dobio zadatak da nađe
prut. Da ne bi dobio batine, Jovanče iskače
kroz prozor i tu nastaje opšta trka za njim uz šalu i smeh.
U nastavku pisac nas postupno "upoznaje" sa dečacima članovima
"hajdučke družine" koja se "odmetnula" zbog zuluma njihovog učitelja
Paprike. Družina se postepeno uvećava: prvo
Jovanče,
zatim Stric, pa Đoko Potrk, Lazar Mačak...
Članovi družine polažu zakletvu na grobu hajduka Jovančeta, čukundede
njihovog vođe Jovančeta. Uređuju logor na Tepsiji. Grade kolibu za
družinu i kućicu za kuju Žuju i ognjište za vatru. Dok ostala deca,
koja nisu dobila batine, idu u školu, družina boravi u logoru, a kad
đaci pođu kući i družina "hajduka" se zajedno sa njima vraća. Dakako,
ova tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo "otkrila "
devojčica Lunja, koja posle silnih rasprava sa dečacima postaje član
družine. Lukavi poljar Lijan krene da uhodi hajduke kad su roditelji
ovih dečaka saznali da im sinovi, umesto u školu, idu negde u šumu.
Ovaj deo romana kipi od komičnih situacija kao što je i ona kad poljar
Lijan nabasa na tajnu Žujinu kuću i upadne u jamu, ili scena kad
roditelji opkole skrovište sa svih strana. Dečaci su se branili
bacanjem kromira na napadače. Na kraju su ipak savladani, ali u
njihovu odbranu staje
Nikoletina Bursać, seoska delija,
i spasava ih od kazne. Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja
Papriku povukoše iz njihove škole, a u selo se ponovo vrati učiteljica
Lana. Tako je okončana hajdučija i svi dočekaše zimu u školi. Evropom
je besneo rat. Družina čeka proleće. Tu se završava prvi deo romana.
Drugi deo romana
počinje vešću koju je
učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je
bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat.
"Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno djetinjstvo đačkog
harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno
mrazom rata, dječaštvo buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz
Prokinog gaja". Okupatorska vlast ("ustaše") oduzimali su seljacima
oružje, vojničku opremu, pljačkali žito i stoku, premlaćivali i mučili
ljude, palili kuće, ubijali nejač. Stara družina dečaka se aktivirala.
Zadatak im je bio da motre i obaveštavaju seljane o približavanju
ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj
kući idu ustaše i tako mu pomogli da se na vreme sakrije. Paljenjem
vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog
brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na
dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti.
Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao samo njegov šešir.
Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana,
pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani čuvali
zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je
kurirski kurs. Prokin gaj postaje partizanska radionica.
Roman se završava podatkom da u rat odlazi
Jovančetova družina.
"Neka bude onako kako ste se dogovorili
na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet
jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje
će pričati o onima koji se nisu vratili"...
Glavni likovi:
Junaci ovog romana učenici su četvrtog
razreda osnovne škole, osim Nikolice
Jovanče: Harambaša hajdučke družine je postao jer
je bio najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka. Pisac za njega
veli: Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je
dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti Strica. To ga ispunjava
čudnom snagom i radošću i daje mu odvažnost da sam krene u dubinu
puste šume" da bi izabrao mesto za hajdučki logor. Bistrouman je,
procenjuje stvari pametno, a prema svima iz svoje družine odnosi se
brižno i privrženo. On je i snaga i "mozak" hajdučke družine. Dečaci u
njega imaju veliko poverenje, omiljen je i poštovan.
Stric
Njegovo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu zvali Stric jer
je bio najviši. Bio je siroče bez oca i majke. Dosetkom je reagovao na
mane učitelja. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric, ali
imao je i jednu slabu tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi
znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek
pocrveneo i zbunio se. Bio je neustrašiv što je i dokazao kad je sam
prespavao noć u šumi. Ume da razgovara sa životinjama.
Lunja: To je razdragana
devojčica, koja, gde god da dođe, donosi neku radost i toplinu. Ona
se, makar i nedovoljno svesno, bori za ravnopravnost između dečaka i
devojčica i u tome na najbolji način pokazuje da je u mnogo čemu iznad
dečaka ( na primer u hrabrosti: setimo se scene u tajanstvenoj pećini,
ili kad otkriva diverzante.) Nju pisac ovako slika: Lunja je bila tiha
ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih mirnih očiju. Stričeva
prva komšinica. Uvek je ćutke i nepozvano išla za dječacima,
posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju
oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima. Vikali
su na nju, prijetili joj čak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica
sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu sa uma,
a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iza visokog
kukuruza... Ona je Stricu uvijek za petama... krpi dječacima košulje,
čarape, kape, prišiva dugmad, brine o svenu.
Đoko Potrk: Tako su ga zvali jer je trkom
dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i onda kad na tablu
izlazi. U družini je bio zadužen za sklapanje stihova:
Naš učitelj baš je slika,
nos mu crven ko paprika..
Ovdje živi hrabra četa
harambaše Jovančeta.
Nik Ćulibrk, zvani Amerikanac:
Otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u razgovoru koristio
engleske reči: halo, bojsovi i sl. Nosio je plave pantalone i
kaubojski šešir.
Nikolica: Najmlađi u družini, učenik
prvog razreda. Bio je svojeglav i ljut, crn kao Arapin. Prepoznatljiv
je u romanu po tome što je uvek sa sobom vodio kuju Žuju, zbog toga su
ga zvali Nikolica sa prikolicom. Ivan Popović Vanjka:
Njegov otac je bio za vreme I svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo
se oženio Ruskinjom. Plavokos je i krupan da su ga svi zvali Vanjka
Široki.
Poljar Lijan: "Krivonog čičica
lisičijeg lica i lukavog pogleda". Uvek je "mućkao bocu s rakijom i
potezao iz nje". Ume da se pretvara i da se ulaguje; seoskom knezu se
obraća sa kneže-viteže. Njegov zadatak je bio da luta selom "na krivim
hodaljkama i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani
da love ribu... Boreći se večito sa decom, nije čudo što je i sam
podetinjio; upuštao se u prava dečija lukavstva, smicalice i
doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Naprotiv,
mnogo je voleo decu i najčešće im "gledao kroz prste" kad bi ih
uhvatio u šteti. Pisac za njega veli:" Umije taj da vreba... kao pravi
osnovac, da se provlači kroz plot, krije se tako vešto kao da igra
žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati...Domišljat i sam je krao
voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i "tražio
lopove"
Nikoletina Bursać: To je momak
neobično jak koji se zaštitnički odnosi prema svoj seoskoj deci. (Na
primer, kada spasava decu-hajduke od fizičkih kazni njihovih roditelja
posle hvatanja u njihovom logoru. Bio je nežan i osećajan, popustljiv
prema dečijim nestašlucima. Među privim je otišao u borbu kad je
neprijatelj napao domovinu. Ovom junaku Ćopić je posvetio zbirku
pripovedaka "Nikoletina Bursać". Neke ste već čitali (Surovo srce,
Mitraljezac golubijeg srca).
Učitelj, bio je "zloćud stariji čovjek
koga su po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz obližnje
varošice". Imao je poveći crven nos kao paprika i podbule obraze od
pijanstva. Vrebao je svaku priliku da, i bez ikakvog razloga, tuče
decu i da vreči kao jarac. Poslije onog Lunjinog navaljivanja da
dobije batine i njezinog neočekivanog bjekstva kroz prozor, učitelj
Paprika se sasvim prozlio. Upadao je u razred ljut i mamuran,
podozrivo gledao primerne đake, zlurado se smeškao, razgoropadio bi se
i sve đake redom tukao govoreći:"Baš mi je škola za vas divljake
seoske! Za vas je šuma i koze, a ne knjiga.
Idi na vrh stranice!
Razgovor o romanu:
1. Kako počinje roman?
# Opisom Prokinog gaja.
2. Kako je izgledao Prokin gaj?
# Mračna, zapuštena šuma u koju se
ulazilo sa strahom.
3. Zašto?
# Verovalo se da u toj šumi živi
drekavac.
4. Po čemu je Prokin gaj bio značajan za decu iz sela Lipova?
# Tu se nalazila zaravan zvana Tepsija
gde su se deca okupljala i grob hajduka Jovančeta, čukundede dečaka
Jovančeta, gde su mali hajduci polagali zakletvu.
5. Kako i kad počinje zaplet (sukob)?
# Kad u selo Lipovo, umesto
lepršave učiteljice Lane, dođe namrgođeni učitelj, stariji čovek koga
su zbog pijanstva po kazni iz grada poslali u selo.
6. Ko se od učenika najteže mirio sa ovom promenom?
# Stric, najviši učenik u razredu.
7. Šta on čini da vrati učiteljicu?
# Moli se neobičnim svecima!
8. Je li pomoglo?
# Nije, kad je otvorio oči, opet je
video antipatičnog učitelja.
9. Šta je zbog toga Stric smislio?
# Smislio je originalan nadimak za
učitelja.
10. Po čemu je značajan čas geografije (zemljopisa)?
# Na učiteljevo pitanje: "Gdje
se uliva Dunav?", Stric prvo odgovori; "U Jadransko more", zatim kaže
da se ne ne uliva nigde, nego da ponire kao onaj potočić u Prokinom
gaju.
11. Ko šapuće Stricu da se Dunav uliva u Crno more?
# Devojčica Lunja, Stričeva susetka.
12. Šta čini učitelj kad čuje šaputanje?
# Šeta besno s prutom kojim je
maločas istukao Strica - traži krivca.
13. Šta usput nađe?
# Crtež-karikaturu i prepoznavši sebe,
ljutito pita: "Ko je ovo na škrabao?
14. Šta je tom prilikom jednom zbunjenom i uplašenom učeniku
nehotice izletelo iz usta?
# "Molim, gospodine Paprika."
15. Ko preuzima krivicu na sebe za crtež?
# Odvažni i hrabri Jovanče.
16. Šta se onda dogodilo?
# Učitelj izbacuje Nikolicu s
prikolicom van, a tad ga napadne kuja Žuja. Nakon toga, da ne bi dobio
batine, Jovanče iskače kroz prozor, a učitelj šalje sve đake da ga
uhvate.
17. Ko se s decom u šljiviku bori?
# Poljar Lijan.
18. Ko se pridružuje Jovančetu u odmetništvu?
# Stric, Nikolica s prikolicom, Vanjka
Široki, Đoko Potrk i Nik Ćulibrk.
19. Zašto se nova družina okupila na grobu hajduka Jovančeta?
# Da polože zakletvu da neće odati tajnu okupljanja i izaberu
harambašu.
20. Koga su dečaci izabrali i zašto?
# Svog druga Jovančeta, čukununuka
hajduka Jovančeta, jer je bio među njima najhrabriji.
21. Čime je dečak Jovanče stekao poverenje drugova?
# Sam je pošao u dubinu šume da bi
izabrao mesto za logor; prema svima iz družine odnosi se brižno i
privrženo.
22. Šta dečaci rade posle zakletve?
# Popravljaju krov na starom mlinu
kako bi imali sigurno sklonište, i grade kućicu za kuju Žuju.
23. Ko je prvi otkrio njihovo sklonište?
# Devojčica Lunja, a potom i lukavi
poljar Lijan.
24. Tom prilikom Lijan je imao malu nezgodu, koju?
# Upao je u maskiranu jamu kod Žujine kućice.
25. Kakva je Žujina uloga bila?
# Da lavežom upozori družinu na dolazak neželjenih
posetilaca.
26. Šta čine roditelji kad saznaju da im deca, umesto u školu, idu u
šumu.
# Organizuju poteru.
27. Šta je vrhunac radnje u prvom delu romana?
# Smešna borba između roditelja i "odmetnika".
28. Kako su se branili mali hajduci?
# Gađali su svoje starije krompirima.
29. Na kraju su roditelji pohvatali svoje sinove, ko decu spasava da
ne dobiju težu kaznu?
# Nikoletina Bursać, seoska delija.
30. Šta se dogodilo u školi, pa su deca mirno provela zimu?
# Na zahtev meštana proteran je namćorasti učitelj,
a vraćena učiteljica Lana.
31. Kojim značajnim događajem počinje drugi deo romana?
# Učiteljica Lana čita vest o bombardovanju
Beograda, počeo je Drugi svetski rat.
32. Rat stiže i u selo Lipovo, pa se družina ponovo sastaje; koja im
je sada bila uloga?
# Sa obližnje visoravni iznad sela družina je
paleći vatre - dimnim signalima obaveštavala meštane o dolasku
neprijateljskih vojnika.
33. Čemu služi pećina što su je kraj potoka otkrili dečaci?
# Pretvorena je u partizansku radionicu gde je
čuvano naoružanje oteto od neprijatelja.
34. Šta se na kraju dogodilo sa Jovančetovom družinom?
# Svi odlaze u rat uz obećanje da se po njegovom
završetku preživeli sastanu u Prokinom gaju i da pričaju o onima koji
se nisu vratili.
35. Šta se tebi najviše dopalo u ovom romanu i zašto?
36. Reci ko od junaka ove priče najviše privlači
tvoju pažnju i to obrazloži svojim rečima, ili pročitaj.
Stilske figure:
U ovom delu Ćopić vrlo često
koristi veoma uspela poređenja:
nos crven kao paprika; vreči
kao jarac, vreba kao pravi osnovac, itd. U
opisu dominiraju neobični epiteti i metafore: zloćud,
stariji čovek; nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, krivonog
lukavog pogleda, na
krivim hodaljkama. Epiteti su podvučeni, a poslednji primer uz
epitet ima i metaforu. Da se podsetimo: metafora je (najprostije
rečeno) skraćeno poređenje -
umesto da kaže noge su mu kao krive hodaljke, pesnik veli:
krive hodaljke; epitet je najčešće pridev uz imenicu kojoj
određuje neku bitnu osobinu, ali - može biti i imenica uz imenicu
kolor
televizor, internet
kafe), ili prilog uz glagol: nečujno se
prikradati itd. Priredio: P. Jokić, nastavnik
