Pričam Ti priču

Sivi asfalt i zelena trava

Autor: Petar Jokić

Stari, orunili Zekan stojički podnosi ljudsku i Božju kaznu. Sipi dosadna, hladna prolećna kiša. Da otera tugu i bol, drema i budan sanja. I vidi sebe kao mlado ždrebe kako skakuće po zelenoj livadi protkanoj žutim maslačcima; umivaju ga topli sunčevi zraci, i miriše život pun radosti.

A onda je došao dan kad su ga upregli u taljige. U početku opirao se vrištanjem i njiskom. Ali nakon svakog vriska, po njegovim mladim glatkim leđima i sapima, pukao bi udarac biča od volujske kože.

I posle, ko zna koliko dana i rana, buntovna mladost se predala, za svežanj sena i mnogo napornog rada.

Gledam ga sad kako ćuti, i trpi. Ne vidi mene, ni svoga gospodara što ispred diskonta ispija, u gradu Šapcu, najjeftinije pivo. Ni trepnuo nije.

Prolaze godine, a minuti stoje.

PESMA O KERUŠI

Autor: Sergej Jesenjin

Jutros u košari, gde sja, šuška

Niz rogoza žućkastih i krutih,

Sedmoro je oštenila kučka,

Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno

I lizala niz dlaku što rudi,

I slivo se mlak sok neizbežno,

Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,

Da zauzme motke, il prut jak,

Izišo je tad domaćin tmuri,

I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,

Stizala ga, kao kad uhode

dugo je, dugo je drhtala

Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,

I ližući znoj s bedara lenih,

Mesec joj se nad izbom učini,

Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,

Zavijala bolno za svojima,

A mesec se kotrljao tanki,

I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,

Kad joj bace kamičak niz breg,

Pale su i njene oči pseće,

Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

Sergej Jesenjin 1915

Dolazi jesen

Pred bistom narodnog heroja