Rečenični članovi mogu biti iskazani: rečju, sintagmom i zavisnom rečenicom. Primeri:
Pekari dobro zarađuju. U navedenoj rečenici subjekat je iskazan rečju (imenicom
pekari). U rečenici: "Naši pekari dobro zarađuju." - subjekat je izrečen sintagmom
"naši pekari". Međutim, subjekat možemo iskazati celom zavisnom rečenicom, a da se
smisao ne izmeni: Ljudi koji peku hleb, dobro zarađuju." Hajde da se vratimo glavnoj temi:
Atributskim rečenicama. Naravno, i dalje će biti reči o
zavisnim rečenicama koje zovemo ODNOSNE
jer se ceo njihov sadržaj odnosi na neku reč ili izraz iz glavne
(nezavisne rečenice). Prema svom značenju, one, kao što smo već
videli, mogu imati funkciju (službu) subjekta u rečenici, pa ih zovemo i subjektske rečenice.
Ako odnosna (zavisna) rečenica samo bliže određuje (opisuje) reč ili izraz iz glavne (nezavisne rečenice) - onda će ona biti u službi
atributa.
Evo primera: "Deca su pronašla staro, ptičije gnezdo koje je bilo srušeno.
Nije teško zaključiti da odnosna rečenica: "koje je
bilo srušeno" bliže određuje imenicu "gnezdo"
iz glavne rečenice jer je možemo zameniti jednom rečju (pridevom "srušeno"):
"Deca su pronašla staro, ptičije srušeno "gnezdo". Ili,
recimo: "Milan je nosio šešir koji je bio
pocepan".
Sad ostavljam tebi da pronađeš samo jednu reč koja će zameniti celu rečenicu:
koji je bio pocepan. Tako
je, to je pridev ""
Milan je nosio pocepani
šešir.
I da zaključimo:
Odnosne rečenice su proste zavisne rečenice u složenoj rečenici čiji
je smisao takav da se odnose na neku reč ili izraz, ili čak celu
nezavisnu rečenicu. Po značenju i funkciji mogu biti:
subjektske, atributske i objekatske
rečenice. Evo primera za objekatsku odnosnu rečenicu:
"Marko je kupio
što je bilo potrebno za doručak".
Zavisnom rečenicom:
"što je bilo potrebno za doručak" iskazan je
pravi objekat, jer nije teško naći samo jednu reč koja menja ovu rečenicu, a da ne
promeni smisao: "Marko je kupio
hranu". Idi na vrh stranice!
Zarez (zapeta) u složenoj rečenici
Kad je reč o
upotrebi zareza u složenoj rečenici, valja znati da se sve nezavisne
rečenice odvajaju zarezom ako nisu vezane veznikom "i".
Međutim, zarez
se piše ispred veznika "i"
kad želimo da nešto posebno istaknemo. Na primer:
Otišao je na livadu, i nabrao
cveće, i stavio ga u vazu i odneo majci.
Naravno, ispred poslednjeg"i" nema zareza. Ovaj znak
interpunkcije obavezno odvaja suprotne, isključne i zaključne
rečenice. Na primer: Marko sve zna, a Mile
ne zna ništa; svi su došli na igralište, samo je Miloš ostao kod kuće;
na semaforu je crveno svetlo,
dakle, ne smemo preći ulicu.
Malu zabunu stvara pravilo oko pisanja rastavnih rečenica, jer kaže da
se one odvajaju zarezom samo kad je u drugoj iskazana izrazita
suprotnost: Ili ćeš naučiti gramatiku, ili ćeš dobiti jedinicu. Mislim
da su autori pravopisa nepotrebno ostavili mogućnost za nedoumicu.
Bilo je ispravnije rešenje da se u svim slučajevima rastavne rečenice
odvajaju zarezom. Sličan problem su nam darivali i novim pravilom da
se istorijske bitke pišu velikim početnim slovom ako se misli na
konkretnu bitku, na primer: Boj na
Kosovu; prvu reč, vele,
treba pisati početnim velikim slovom ako se misli na bitku iz 1389.
godine, ali ako se misli na neki drugi događaj, onda ono BOJ treba
pisati malim početnim slovom!?
Ali, vratimo se
glavnoj temi, zarez u zavisnosloženoj rečenici piše se samo ako je u
pitanju inverzija
(obrnuti red - prvo zavisna , pa glavna
rečenica).
Na primer: Kad napišem
zadatak,
popiću kafu
(rečenice odvojene zarezom); ali: popiću
kafu
kad napišem zadatak(bez
zareza).
