|
Naslovna
Ivo Andrić: Pripovetke za decu
Ivo Andrić:
(beleške o piscu)
Nazad na Lektiru
Test ličnosti
Indijanski horoskop
Fonetika
Glasovne promene
Glagolski vid i rod
Stilske figure
Lek protiv raka
Biljke za šećeraše
Lekovite biljke
Jestive gljive u Mačvi
Zabava & igrice
Smrt Smail-age Čengića
|
Ivo Andrić: Jelena, žena koje
Književni rod: epika
Književna vrsta: pripovetka
Interpretacija:
Svako od nas u mašti gradi bledunjavu, ali dragu sliku imaginarnog bića koje nam se
javlja da nas usreći samo u trenucima okruženim
samoćom. Ja sam svoju Jelenu
prvi put, kao dečak, jednog proleća, sreo u šumi dok sam tražio
pečurke.
Andrićeva ispovest o imaginarnoj ženi satkana je od tri dela: „Od samog početka“, „Na
putovanju“ i „Do dana današnjeg“.
Figurativno rečeno, ovo snoviđenje mogli bismo uporediti sa elementima dana u kojem bi prvi
deo predstavljao jutro, drugi – podne, a treć veče. Moguće je i poređenje sa
godišnjim dobima:proleće, leto i jesen, odnosno, mladost, zrelo doba i starost.
Iako je svrstana u pripovetke, Andrićeva „Jelena, žena koje nema“ protivi se osnovnoj
karakteristici epskog dela – ne da se prepričati, tj. – nema fabulu.
Ona vam je kao lep san koji uprkos silnom trudu nikako ne možete
opisati. Jer, čim napišete nekoliko rečenica, vidite, bolje rečeno,
osećate da to nije to.
Andrić, u prvom licu jednine, priča da svoju Jelenu
najčešće viđa od proleća do jeseni, dok sedi u sobi kraj
otvorenog prozora, na putovanjima, na praznom sedištu kupea, u
predsoblju među stvarima, na ulici. Za tu viziju neophodne su posebne
okolnosti, u Andrićevom slučaju to je prigušena svetlost:
„Kad sam ušao u predsoblje, vladao je u njemu već polumrak sa kojim se nemoćno borio jedini
prozor, još crven od večernjeg neba. Na podu je ležao moj prtljag već
spremljen za put. Među koferima sa glavom na najvećem od njih, sa
licem okrenutim ka zemlji, ležala je Jelena.“ Međutim, čim se uključi svetlost, java
izbriše imaginaciju i „priviđenje“ nestaje. (Andrić kaže da ne voli
ovu reč „priviđenje“ jer je za njega to najveća stvarnost, ali koristi
tu reč zbog onih kojim priča).
„Pretrnuo sam i u istom trenutku nesvesno posegnuo za prekidačem pored
vrata. Planula je bela svetlost i trenutno ugasivši crven prozor
obasjala predsoblje i sve što je u njemu. Na podu su ležali koferi,
dva mala i jedan veliki, i po njima popreko bačena moja planinska
pelerina od tamnozelenog sukna.“
Jelena je izmaštano biće koje daje smisao pripovedačevom životu. On je u prvom odeljku „Od
smog početka“ viđa neočekivano, ali vrlo često. U drugom
– „Na putovanjima“, susreće je samo u ovim prilikama, pa je to jedan od razloga što voli putovanja.
„Poslednje moje viđenje sa njom ( čudno i nezaboravno) bilo je, istina na jednom putovanju.“
Andrić priča da se to desilo u Carigradu, u prodavnici krzna:
Idi na vrh stranice! |
|
|
|
…“ preda mnom se prosu
devičanski , obasjan predeo i u njemu, velik i izdužen Jelenin lik
u hodu. Nije bila naga, ali odevena, kao zanihanom mrežom, samo predelom kroz koji
se kretala: talasima, treputavom svetlošću sunca i vode, mladim
lišćem. U tom trenutku ugledao sam je, kao nikad, u svoj njenoj
veličini i lepoti… Od tog dana više se nije javila nikad.“
Za pesnika je to znak da ulazi u doba kad smo,
kako narod kaže, jednom nogom u grobu. Nestanak Jelene za
Andrića je nagoveštaj kraja puta u ovom
životu na ovoj planeti. „Živ sam, ali u svetu
poremećenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je
prisutna, ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom
nešto hoće da mi doda“. Lirski subjekt, kao sav normalan
svet, teško se miri sa svojim nestankom na ovoj planeti. Nestanak
Jelene nagoveštava kraj i pesnik očajnički želi da je ponovo
sretne. (Pripovetka je objavljena prvi put 1962. - 13. godina pre njegove smrti).
Jednom na igranci, u licu nepoznate žene ugledao je Jelenu, ali od silne gužve ne uspeva da
joj priđe bliže, i ona se gubi u masi. Drugi put, slična situacija
ponavlja se na stadionu. I on iz tog razloga sve češće posećuje
takva mesta. Jedanput je čak počeo razgovor s Jelenom, ali od galame
nije mogao razabrati njene reči. Napokon shvata da je nema. „Budim se u svetu svoga
sadašnjeg života, znači: u svetu bez Jelene. Živim sa ljudima,
krećem se među predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove…
Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje,
a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.“ Ali, on se ne predaje – očekuje
njeno pismo. Opsednut tom mišlju, prezao se na izgovorenu reč
„pismo“. „Nikad neće pisati? Ne postoji? … Dobro, neće i ne može pisati. Nikad. Ali kad bi sutra
osvanulo njeno pismo sa porukom….“ I to se desilo dok je šetao, pred njim je
iskrsla bela hartija puna crnih slova, i on čita Jelenino pismo koje nikad nije
primio. „U pismu Jelena mi javlja svaki put nešto radosno. Predlaže mi da se
negde sretnemo ili me poziva da svratim na dan-dva u malo mesto na
moru, gde ona letuje.“ Čitanje se prekidalo čim bi došlo
do nekog određenog podatka. Imena mesta ili datuma. Mučenje sa
Jeleninim pismom odjednom je nestalo isto neočekivano kao i kad se
prvi put pojavilo. Jednog prolećnog dana iza njega stala je
Jelena i spustila ruku na njegovo rame. *To je više bila misao na žensku ruku. Kao senka je počivala na mom
ramenu, ali kao senka koja ima svoju nemerljivo malu, pa ipak
stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao
zanesen i svečano krut.“ Na kraju pesnik konstatuje: „Opet (je) proleće.
Bogat sam, miran, i mogu da čekam… Znam da se svuda i svagda može
javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je
iščekujem.“
| | |
