Dobro došli na sajt tabanovic.comlogo

O piscu:

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Andrić je odbranio na Univerzitetu u Gracu 1924. godine. U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu U sumrak objavio je 1911. godine u Bosanskoj vili. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat. Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u Šibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“... Piščevi zapisi 1969—1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: "U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine"... Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine. Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Glavni lik:

Kao centralni lik u ovim pripovetkama javlja se bezimeni dečak (izuzetak je Lazar u "Kuli" i "U zavadi sa svetom". Sve pomalo liči na Branka Ćopića u "Bašti sljezove boje" samo je razlika u tome što Ćopić jasno stavlja do znanja da priča svoje doživljaje. Ovde, međutim, Andrić to prećutkuje, a li može se zaključiti da i on evocira svoje doživljaje. Lazar u Kuli kao i neimenovani dečak iz pripovedaka "Deca", "Knjiga", "Prozor" imaju zajedničku karakternu osobinu. To su ličnosti visokog morala. Imaju svojih slabosti kao što je strah i patnja. Ali nikad ne postupaju nečovečno po cenu da budu izopšteni iz družine. Glavni junak iz priče "Deca" ne udara jevrejskog dečaka i zbog toga ga družina prezire; Lazar u "Kuli" potajno se divi maloj devojčici, koja ne zna za strah. Andrić namerno (po mom skromnom mišljenju) nije hteo da toliko pozitivne energije pripiše sebi kako bi izbegao slavospeve od kojih Ćopić nije bio imun.

Prozor, Panorama i U zavadi sa svetom - ovde

Aska i vuk

Na obali

Prokleta avlija

Pripovetke za decu

Autor: Ivo Andrić:

autor

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetke

Analiza pripovedaka:

Deca

Tema: Opasna dečja igra. Narator pamti kako je u njemu nadvladalo sažaljenje pred licem povređenog i progonjenog dečaaka, te nije imao snage da ga udari. Seća se da je još u detinjstvu, protiv svoje volje bio primoran da se opredeljuje između goniča i progonjenih.

Ideja (poruka): Pojedinac ne sme slepo da ide za drugima, ako njihovo ponašanje nije u skladu sa ljudskim vrlinama (kao što su velikodušnost, dobrota, pravda, zaštita nejakog).

Fabula:

U ovoj pripovetki glavni lik je "prosedi inženjer", koji u prvom licu priča sećanja iz detinjstva, ističući da ni tada u duši njegovoj nije bilo mesta za one koji gone i zlostavljaju slabije i nemoćne. Vreme radnje je ''pretprolećno vreme'', doba koje je nekako prazno, suvo, sa slabim martovskim suncem. Deca ne vole te dane, jer nema ni sankanja ni kupanja, pa sedeći na tarabama izmišljaju nove, često čudne i svirepe igre. Dečje vođe bili su Mile i Palika. "Mile je bio pekarev sin, bled, oštar, sa licem suviše izrađenim za njegove godine. Palika je bio bucmast i rumen, Mađar po ocu, pa iako je bio rođen u toj istoj ulici u kojoj i mi ostali, imao je neki otegnut i težak izgovor, kao da su mu usta puna testa. Njih dvojica su vodili žestoke borbe sa vođom dečaka iz susedne mahale. To je bio neki naš vršnjak, Stjepo Ćoro, koji je već stigao da izgubi jedno oko. Mi ostali bili smo vojska". U tim sukobljavanjima, dolazile su do izražaja i ispoljavale su se sledeće dečje osobine: odanost, hrabrost, kolebljivost, neverstvo, izdaja. Bilo je suza, krvi i zakletvi. Status pojedinaca u grupi u celom naselju, zavisio je od toga kako bi se pokazao u borbi. Na Veliki četvrtak, jevrejski praznik, Mile i Palika pozivaju dečaka (ovde u ulozi pripovedača) da sa njima krene da tuče jevrejsku decu. Dečak se osećao počastvovanim, jer je prvi put pozvan u takav okršaj. Mile je imao posebno oružje, cev od gume koju je napunio olovom. Palika je imao lovački štap, a dečak-pripovedač je dobio letvu sa ekserom na dnu. Otišli su u jevrejsku ulicu, primakli se četvorici jevrejskih dečaka i napali ih. Nastalo je bežanje i jurnjava za njima. Na našeg junaka poseban utisak ostavio je Milov nagli preobražaj. "Potpuno odvojeno od njega video sam i čuo njegov udarac i njegov uzvik. Osetio sam ih kao stvari za sebe, kao prve pojave meni nepoznatog, velikog, uzbudljivog, strašnog sveta u kome se nosi koža na pazar, u kome se daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje". Jedan od jevrejskih dečaka se izdvaja i sklanja u neke ruševine. Opkoljavaju ga. Dečak (narator) je zadužen da čuva glavni izlaz i da savlada begunca, ako udari na njega. Pošto se otrgao od Palike begunac se odjednom nađe oči u oči pred pripovedačem. "Za jedan tren oka videh ga pred sobom, sa uzdignutim rukama, jedna mu podlanica sva u krvi, sa zabačenom glavom kao kod samrtnika. U tom trenutku prvi put ugledah njegovo lice. Usta mu napola otvorena, usne bele, oči bez pogleda, razlivene kao voda, bez ikakva izraza više. i odavno izbezumljene. Tu je trebalo udariti". Dečak nije mogao udariti jevrejskog dečaka, on nije pristao da bude ubica. Dozvolio je beguncu da ga odgurne i da pobegne. Dečak je navukao prezir svojih vođa, ali je sačuvao dušu, ljudsko i hrišćansko u sebi. U ovoj pripoveci pisac gradacijski prikazuje rast bola i sve muke kroz koje prolazi dečak slabić.

Kula

Tema: Kako je dečak Lazar pobedio strah od nepoznatog

Ideja (poruka): Kroz strah i patnju, deca jačaju i uspevaju da se sama izbore sa svojim nevoljama i mukama. Ona tako odrastaju, a sve ono što im se na tom putu desilo, predstavlja sećanje na detinjstvo.

Fabula

Dečak Lazar, zajedno sa svojim drugovima igrajući se u kuli, stiče važna životna iskustva; pobeđuje strah od nepoznatog i divi se devojčici koja, za razliku od njega, ne poznaje strah. Za Lazara kula je bila prilika da izbegne dosadu i pohrli u susret neobičnim doživljajima i lepoti koju igra daruje. Često je zbog tih igara u kuli bio grđen od majke, a ponekad je od oca dobijao batine. Kula je ustvari bila stara, napuštena turska barutana, koja se nalazila na kraju varoši. Bila je sva u ruševinama, zarasla spolja i iznutra u šiprag i korov. Ta okrugla građevina bila je opasna dvostrukim kamenim zidom. U toj sumračnoj kuli dečaci su se najčešće igrali rata; podeljeni na Srbe i Turke, a naoružani drvenim mačevima i štitovima i šlemovima od lima i kartona. U tim bojevima dečaci su napadali i branili se vikom, opkoljavanjem i ubijanjem koje nije bolelo. Stvarni sudari i udarci bili su izuzetak i retkost. Međutim, baš po jednom izuzetku Lazar je pamtio svoje ratovanje u kuli. U jednoj takvoj igri dečak Lazar zadobio je prave udarce. Naime, neko ga je teško i dušmanski udario više puta. Takvi udarci nisu bili svojstveni njihovim bojevima u kojima se udaralo blago i simbolično. Tu bitku doživeo je kao pravi rat, sa vlastitim ranama i bolovima. Spasli su ga drugovi, koji su oterali neprijateljskog vojnika i izvukli ga na zid. Dugo je sedeći kraj potoka, koji je proticao pored kule, hladio natekle prste. Lako je u društvu biti u mračnoj kuli, ali sam? Jednog dana, kad nikog nije bilo kraj kule, Lazar je rešio da je sam obiđe. U početku, dok je bilo svetlosti, išao je mirno, ali kad je ušao u mračne hodnike, hrabrost ga je izdala.

Idi na vrh stranice za nastavak priče o kuli!

I nehotice je potrčao i trčao je ophrvan strahom i kajanjem što se odlučio na ovaj suludi korak. Sve to nije trajalo više od dva-tri minuta, ali je izgledalo kao nepodnošljiva večnost. Teško dišući i podrhtavajući, pitao se šta je to s njim bilo. Odlučio je da ovo više nikad ne ponovi, i da o tome nikom nipošto ne priča. Lazar je upamtio još jedan prizor: kad su, igrajući se u kuli, sreli osmogodišnju devojčicu Smiljku. U vlažnom sumraku među zidovima pojavila se kao stvorenje sa drugog sveta. Nepomična, ona ih je pogledom velikih plavih očiju posmatrala bez straha. Čvrsto je stajala na bosim, izgrebanim i preplanulim nogama koje su bile punačke i teške kao u mladog šteneta. Promrmljala je nekoliko reči iz kojih se moglo razumeti da traži izgubljenu kozu. Iako u priči direktno nije rečeno, iz konteksta može se zaključiti da se Lazar divio devojčici koja je bez straha šetala po kuli. Verovatno je razmišljao o tome zašto se on plašio, a devojčica ne.

Knjiga

Kritički prikaz

Ova pripovetka ostavila je snažan utisak na mene, jer sam u glavnom junaku (dečaku) prepoznao sebe. To je priča o neopravdanom strahu, koji je posledica tradicionalnog, bogu hvala, danas prevaziđenog načina vaspitanja. "Reč je o detinjskom strahu, onom teško objašnjivom strahu nevinih ljudskih bića pred pojavama ovog sveta... Reč je o onim sitnim, a sudbonosnim događajima koji često lome duše tih malih ljudi, koje mi zovemo decom, a preko kojih su naši stariji, zauzeti svojom brigom, tako olako prelazili ili ih uopšte nisu primećivali". Dečak se sa letnjeg raspusta vraća u bosansko okružno mesto u treći razred (danas VII osnovne škole) gimnazije hladnog austrijskog tipa. Vraća se teška srca, posle dugih dana slobode. "Mršav je i preplanuo, a kosa mu sasušena i izbledela od sunca... Svoju đačku sobu deli sa jednim drugom, a stanuje kod jedne udovice, tvrde i brižne žene, koja i sama ima dva sina u gimnaziji". Široke ulice i visoke zgrade, bogati dućani, a on sa malo bakarnog novca u džepu, oseća se sićušnim i neuglednim. Pred gimnazijskom zgradom prodavci voća i poslastica, a oko njih guraju se deca i kupuju. Naš junak bi želeo da im priđe, ali su mu džepovi plitki za taj luksuz, i on ih samo s tugom posmatra. U prostranom hodniku gimnazije hladno i pusto, jedina svetla tačka je crna tabla na kojoj piše ko ima pismo kod služitelja. Iako njemu nema ko da piše, na trenutak mu se učini da vidi svoje ime. Kad priđe bliže, slova se razigraju, a njegovog imena nema. Iluzija nestaje. Druga tabla ima spisak učenika koji su siromašni, ili nemaju roditelje, pa imaju pravo na besplatne udžbenike. To je za dečaka neprijatan trenutak koji on poznaje od lane i preklane. Na tim školskim knjigama ima mnogo zabeleški, pa i ona čija je knjiga bila sa imenom i prezimenom. Treći razred gimnazije donosi bar jednu prijatnu stvar: pravo da iz školske biblioteke uzme knjigu iz lepe i naučne biblioteke. Prvog utorka posle podne on je među prvim stajao pred zaključanim vratima biblioteke"... Kad se profesor pojavio, đaci iz viših razreda prvi su došli na red. Dečaka je bunio profesorov podrugljiv način o tako velikim i svečanim stvarima kao što su knjige. Iz razmišljanja o tome šta sve ima u tim knjigama, prenuo ga je profesorov glas: Jesi li ti došao da spavaš ovde ili da uzmeš knjigu? "Grubo probuđen, uhvaćen u maštanjima kao u krivici, on je bio zbunjen i uplašen. Naročito se bojao da mu profesor ne nadene neki podrugljiv nadimak, jer je imao običaj da to čini". Dečak isprepadan jedva prozbori da bi hteo knjigu o putovanjima. Profesor, prvo zajedljivo kaže da naš junak ne zna šta želi, i da mu knjigu sa naslovom: Ekspedicija u polarne krajeve. Pomalo razočaran hladnim odnosom bibliotekara, razgledao je slike hladnih predela i koračajući niz stepenište, stade na jedan izlizan stepenik, pade, ali dočeka se na ruke, no ispusti knjigu. Kad ju je pogledao, video je da se iskoričila. Od tog trenutka za ovog dečaka nastaje pravi pakao u duši. Brzo je pokupio delove knjige, osvrnuvši se da ga neko ne vidi. "Kad je došao kući, ostavio je odmah zlosrećnu knjigu kao neprijatan teret na dno svoga đačkog kovčega". O rasturenoj knjizi razmišljao je kao da je ubio čoveka. Nije ga umirila činjenica da je već bila nevešto lepljena. Na svoj zločin samo bi u trenucima igre sa drugim dečacima zaboravio. Na časovima nije bio pažljiv jer je stalno razmišljao šta da radi sa knjigom, pa je počeo dobijati loše ocene čak i iz omiljenih predmeta na zaprepašćenje profesora. Pomišljao je da ode u knjigoveznicu, ali za to je trebalo puno novca koji on nije imao. Prolazile su nedelje i meseci, a doživljaj sa knjigom u dečakovoj duši dobijao je nestvarni avetinjski izgled mučne tajne. Pokušao je i molitvom da se reši neprijatnosti, ali nije pomagalo. "Da umrem, mislio je tada dečak u krevetu, stegnutih vilica, da umrem odmah! Umreti, značilo bi ne morati poveravati se nekom, ne čekati čuda koja neće da dođu"... Zatim je mislio kako bi bilo dobro da izgori gimnazijska zgrada, zajedno sa bibliotekom i spiskom pozajmljenih knjiga. Međutim, dani su se nizali, a najcrnji bio je utorak jer su se tog dana menjale knjige. Pitali su ga zašto više ne dolazi u biblioteku, i napomenuli da toliko dugo ne može da drži knjigu. I došao je taj utorak, poslednji u semestru kad sve pozajmljene knjige moraju biti vraćene, jer ko ne vrati knjige, ne može dobiti svedočanstvo. I da skratimo priču. Dečak je došao u biblioteku sa zalepljenom knjigom. Zaokupljen svojim brigama, nije ni primetio da su svi ispred njega otišli. "Molim, gospodine profesor", promrmljao je, i sporo i nespretno razvijao belu hartiju. Profesor, utučen i mrzovoljan, nije ga ni pogledao. Uzeo je knjigu, udario dlanom leve ruke, pogledao broj na poleđini, zatim crvenom pisaljkom precrtao dečakovo ime u spisku, a knjigu položio na ostale koje je pre toga primio... Za sve vreme svog mučenja dečak je predviđao sva moguća rešenja do sitnica, samo ne ovo i ovakvo. Raduje se, ali se vuče ulicama kao isprebijan, kao posle bolesti... Idući tako sporo i zbunjeno, dođe kući, uđe u sobu i prvi put posle toliko vremena otvori slobodno i ne obazirući se ni na koga - kovčeg"...

Priredio: Petar Jokić, nastavnik

  CONTACT