Ovo je priča o dečijoj radoznalosti i imaginarnoj stvarnosti koje prate detinjstvo. Lazar, učenik trećeg rareda osnovne škole, ima običaj da skriven iza loze sluša razgovore starijih ljudi. Tako je ovaj dečak zadovoljavao svoju radoznalost, iako u tim razgovorima za njega nije bilo ništa zanimljivo. Ljudi su raspravljali o cenama i robi, o kupovini i prodaji. Ali, jedne nedelje došla je na red i priča o izvesnom gospodinu Nikoli koji nije mogao dobiti posao jer je bio sumnjiv. Na Lazara poseban utisak ostavio je pridev: SUMNJIV, mada njegovo pravo značenje nije razumeo, ali je naslućivao da je reč o nečem teškom, i da zbog toga ljudi o tome tako malo govore. Lazar se pčeo raspitivati ko je taj čovek. Od drugova nije mnogo doznao, jer oni su, posle njegovog pitanja, priču usmeravali u drugom pravcu. Od tetke Mile saznao je tek toliko da je taj Nikola rekao nešto što se ne govori, te je zbog toga kod kotorskog predstojnika uveden u spisak sumnjivih, pa ga prate i nadziru. Međutim, Lazar nije prestao da razmišlja o tome kakav je život sumnjivog čoveka, i koliko se on razlikuje od običnog svakodnevnog života. Napokon, posle letnjeg raspusta kad se već upisao u četvrti razerd, Lazar je uspeo da vidi tog čoveka.
"Bio je riđ, malo boginjav, imao je modre oči sa dugim, gotovo belim trepavicama. Od tih trepavica izgledalo je kao da mu u očima lebdi osmejah. Odelo na njemu, kao kod većine malih majstora, pola narodno, pola švapsko. I ništa više, i ništa značajnije, ni zanimlkivije."
Lazar je bio razočaran jer ga je zamišljo drukčije. Ali, tešio se da je taj spoljašnji izgled samo paravan što stvarno jeste Nikola. Okupiran mišlju o sumnjivom čoveku jedne srede u novembru, kad nije bilo nastave, Nikola se povukao u svoju "veliku sobu", ćutljiv i mrk razmakao je zavese i bacio pogled na ulicu. Prošao je gradski veterinar, pa upravnik njegove škole, pa Boško Policija, što je dečaka posebno radovalo. Učinilo mu se da oni ne zamiču iza ugla, nego da se iskupljaju tu ispod njegovog prozora da bi bili svedoci onoga što će se sad desiti
Biio je rešen da tu i sada izgovori tu sudbonosnu reč. Međutim, on ne zna kako ta reč glasi.
"Stao je raskoračen nasred sobe, okrenuo se prozorima iza kojih je bio dan i jednako prolazio svet, stegao je psenice, isprsio se, protegnuo vrat napred i, široko otvorenih usta, ali bez glasa, bez slovca jednog, samo voljom i mišlju i hriputavim dahom izgovorio, zamislio da izgovara nepoznatu reč koja se ne kazuje...a posle koje se postaje SUMNJIV. - Eto!
Kad je napustio veliku sobu, sreo je mlekaricu koja ga je upitala da li želi jomuže, ne primetivši da je on U ZAVADI SA CELIM SVETOM. Obukao se i dva puta prošetao čaršijom, a niko, baš niko nije ga primetio. Kad se vratio kući, sve je bilo uobičajeno. Treba dugo čekati na posledice mislio je on. I napokon, u jednom trenutku u kuhinju je ušla tetka Mila, i prolazeći pored njega rekla je:
"Ej, Lazare, na moru vozare! Šta je ? Što si se zamislio?"
Neka moćna struja vukla je dečaka da skoči i da je zagrli. Mila je prošla, a on je ostao u svom položaju, sklopljenih očiju.. U njemu su njegov strah i njegova odlučnost hvatali neku ravnotežu da žive u očekivanju onog što mora doći.