Pričam ti priču

Jedno lepo sećanje

Autor: Petar Jokić

Bogojavljenska je noć. Vreme kad se po narodnom verovanju otvaraju nebesa; kad se na trenutak javi neopisiva svetlost, a onaj ko to ugleda može od Boga poželeti samo jednu želju i to treba naglas da kaže, i Bog će mu tu želju ispuniti. Problem je u tome što tu svetlost kad se otvara nebo i javlja Bog ne može svako videti.

Sedim u toploj sobi i sanjarim. Kao odsjaj daleke umrle zvezde što na nebu iznad Mačve ove noći treperi, tako meni jedno sećanje iz školskih danana greje dušu.

Imala je dugu smeđu kosu i crne oči iz kojih su svetlucale primamljive poruke. Neizrecivo slatko se smejala. Za mene je Ona bila živa Šekspirova junjakina, imala je i slično ime - samo ja nisam bio Romeo.

Na početku nove školske godine, pred polazak u VIII razred, sreli smo se na kapiji škole. Radosna i nasmejana potrčala je prema meni i poljubila me kratko i srdačno. Osetio sam na obrazu topao dodir usana njenih, i prijatan miris, ne parfema, nego žene. Vreme se zaustavilo, ali samo na tren. Uspeo sam da se priberem i kažem: - Zdravo! Čaroliju je ugasilo njeno pitanje: - Kako si proveo raspust? Onda sam ja pričao gluposti o pecanju i kupanju na Jerezu i Savi.

Bio sam zaljubljen, samo to nisam smeo da kažem sebi, akamoli njoj.

Jedno vreme verovao sam da u njenom pogledu ima nešto za mene, ali snovi bi se rušili ponovo dok sam gledao kako se isto tako ljupko smeška i u društvu dečaka drugh. Ipak, sa užitkom sam u mašti otkopčavao dugmiće na njenoj plavoj bluzi i dodirivao ružine pupoljke koje je vreme ubrzano pretvaralo u dva bela goluba.

Završili smo osnovnu školu i više se nikad nismo sreli. Ove Bogojavljenske noći nebo se opet nije otvorilo, ali je donelo jedno lepo sećanje na prohujale dane mladosti kad smo ubeđeni bili da sunce sija radi nas. Bili smo deca okupirana lepotom života.

Jadranka

Sećanje na mog druga Zorana

Na popravnom ispitu iz francuskog jezika

Sećanje na čika-Nikolu

Sećanje na mog druga Radivoja