Dobro došli na sajt tabanovic.comlogo

Glavni likovi:

U prvoj pesmi centralni lik je šesnaestogodišnji Ivo Senković. Njega krase epiteti svojstveni mladosti; ponosan je i prkosan, avanturističkog duha i zbog toga pomalo nerazuman, pa srlja u opasne situacije, što se najbolje vidi iz scene kad želi živog agu da uhvati, ili kad na sebe oblači njegovo odelo; istovremeno je neumoljiv u nakani da kazni smrću Turčina koji je udario na čast njegove porodice. Aga od Ribnika naslikan je kao tipičan predstavnik okupatora; agresivan je, bezobrazan, samouveren, ali ima i notu čovečnosti što se vidi iz scene u kojoj od Ive traži blago da mu život poštedi, ali je i kukavica kad se nađe u nevolji: moli Ivu da mu poštedi glavu. Senković Đurađ je čovek slabe snage - bogatog iskustva, i svojim savetima pomaže sinu da sputa mladalački zanos. U drugoj pesmi dominiraju dva lika: Janković Stojan i njegova supruga Jela. Oboje su puni vrlina, bez ijedne mane, baš po meri narodnom shvatanju kakvi treba da budu ljudi adamskog kolena. Jela čeka muža skoro deset godina, žrtvujući najlepše godine života; Stojan u obraćanju svatovima iskazuje najviše ljudske vrednosti, ne samo da nije prema njima neprijateljski raspoložen, nego shvata i njihove probleme i traži kompromisno rešenje: daruje im rođenu sestru u zamenu za suprugu. Sa njime u našoj epskoj poeziji može jedino da se meri Banović Strahinja koji odbija zahtev tasta Jug Bodna da kazni svoju nevernu suprugu, Bogdanovu kćerku.

 

Orlovi rano lete

 

Naslovna

 

Stilske figure

 

Test ličnosti

Uskočki ciklus

narodnih epskih pesama

Autor: Petar Jokić

Uvod

Za razliku od hajduka, koji su protiv Turaka ratovali sebe radi, ili iz čiste osvete, uskoci su bili istiniti borci za slobodu svog naroda. Ime su dobili zbog toga što su bili stacionirani van okupiranih teritorija (Klisu iznad Splita, Senju, Ravnim Kotarima kod Zadra), pa su po potrebi "uskakali" u okupirane teritorije i borili se protiv turskog zavojevača. Bili su bolje organizovani od hajduka, bolje naoružani i skoro uniformisani, dakako, u većim skupinama. Uživali su podršku država gde su boravili i od njih materijalno pomagani jer su bili poslednja odbrana daljem nadiranju Osmanlija na putu ka centralnoj Evropi. Međutim, često bi se događalo da zemlja domaćin sa Turcima sklopi primirje, pa su kao žrtvena jagnjad bili uskoci. Kad je reč o narodnim pevačima, valja reći, da su u ovom slučaju sledili istorijske činjenice; glavni junaci uskočkih pesama stvarno su postojali pod istim ili sličnim imenom, a njihovi podvizi skoro verno prikazani. Najpoznatiji uskočki junaci su: Senković Ivan, Senjanin Tadija, Senjanin Juriša, Janković Stojan, Smiljanić Ilija. Najlepše pesme ovog ciklusa su: Ivo Senković i aga od Ribnika, Ropstvo Janković Stojana, Smrt Senjanina Iva..

Ivo Senković i aga od Ribnika

Fabula:

Aga od Ribnika, iskusni ratnik i megdandžija, poziva ostarelog Đurđa Senkovića na megdan (dvoboj), postavljajući mu ponižavajuće uslove: ... "ako l', Đurđu, na mejdana nećeš, predi meni gaće i košulju, nek ja znadem da si mi pokoran", što je u prirodi posla - ženska rabota. Nemoćan da krene u borbu, i odbrani čast, a suočen sa poniženjem, Đurađ Senković plače. Šesnaestogodišnji sin, Ivo, hoće da zameni oca na megdanu, iako nije vešt, niti zna za iskušenja. Ljubav prema ocu, i odsustvo straha dva su razloga što se odlučio na ovu avanturu. Stari Đurađ ga suočava sa opasnostima koje ga tamo očekuju. Hteo bi da ga otrezni od mladalačkog zanosa; da ga pokoleba. Dočarava mu sliku strašnog izgleda age od Ribnika:
  • "Drago čedo, Senkoviću Ivo,
  • Možeš, sine, na mejdan izići,
  • Otićićeš, al' mi doći nećeš:
  • Jer si, sine, jako nerazuman,
  • Još ti nema ni šesnaest leta,
  • A Turčin je junak od mejdana,
  • Da mu nema u krajini para;
  • Na njemu je ruvo stra'ovito:
  • Risovina i samurovina,
  • A na konju sama međedovina,
  • Bojno koplje vukom pokrojeno;
  • Samo ćeš se ruva poplašiti,
  • A kamoli kad podvikne Turčin,
  • I pocikne konjic pod Turčinom,
  • Od stra ćeš pasti sa konjica,
  • I svoju ćeš izgubiti glavu..."
Međutim, dečak je uporan u svojoj odluci, pa kaže:
  • "Što b' se, babo, ruva poplašio?
  • Ja s' ne bojim ni živa kurjaka,
  • A kamoli mrtvi kožetina!"
Susretom između mladog Iva i age od Ribnika započinje zaplet.Turčin se ne plaši mladog megdandžije. On bi hteo da ga privoli na miran epilog, da ga zarobi i za njega traži otkup:
  • "Man' se, Ivo, vraga i mejdana!
  • Još mejdana ni video nisi,
  • A kamoli da si izlazio,
  • Već od, Ivo, da pijemo vino;
  • Greota je tebe pogubiti,
  • Jer si teke na svet nastanuo;
  • Već se predaj; Senkoviću Ivo,
  • I bez rane i bez mrtve glave!
  • A evo ti tvrdu veru dajem
  • Da ti ništa učiniti neću:
  • U tvog baba mlogo kažu blaga,
  • Podaj blago, pa otkupi glavu."
Međutim, u toj nameri ne uspeva. Prkosni Ivo odbija poziv na mir, na predaju. Iako je još mlad, za njega je to ponižavajuće. Ponos je iznad svega. U ovom izazivanju on se ponaša kao stari megdandžija, u čemu sledi savet oca:
  • "O Turčine, ago od Ribnika,
  • Nisam došõ da se predajem,
  • Već sam došõ da se ogledamo
  • I junački mejdan podelimo;
  • Već na mejdan, ako žena nisi,
  • Jer mi nije dugo za stajanje!"
Ovakav pristup dečaka iznenadio je agu, zatim naljutio („ciknu aga kano zmija ljuta“). U njemu je izazvao bes. Na konju, sa oružjem u ruci, on se ponaša samouvereno, oseća se moćnim („pa poviknu kao zmaj ognjeni“). Osećajući nadmoć, on daje prednost mladom Ivi, ali je ovaj odbija. Od smrti Ivu spasava konj koji poznaje strategiju neprijatelja („kleče dorat u zelenu travu, Ivu koplje visoko nadmaši“).

Idi na vrh stranice za nastavak priče!

U daljem toku zbivanja, Ivo stiče prednost. Aga beži, a Iva ga juri. Zahvaljujući dobrom konju sustiže agu, ali umesto da ga poseče sabljom, opet postupa nerazumno: želi živog agu da uhvati da ga vodi babi za poštenje... Međutim, Turčin se dosetio puške, i srećom po Ivana, umesto dečaka - ubije konja. Ali tad aga ima prednost i opet Ivu na predaju zove. Dečak ponosno odbija i uspeva i on da agu od konja rastavi, tako što aginom konju sabljom odseče glavu. Kad se aga vide u nevolji, on stane moliti Ivu da mu poštedi život uz nadoknadu u blagu, ali Iva je neumoljiv:
  • "Volim tvoju jednu mrtvu glavu,
  • Nego blago cara čestitoga!"
  • Manu sabljom, odseče mu glavu,
  • Metnu glavu u janketu pasu.
Iva opet nerazumno postupa; sa age skida odelo i oblači se u njega. Nov zaplet nastaje kad pašini sinovi odluče da se osvete Ivi. On pešice, oni na konjima, pa beži u šumu. Kolo sreće opet se vraća u njegovu korist. Zavara pašine sinove i odvoji ih od konja. Oni mu nude blago da im konje vrati, ali Iva je opet neumoljiv:
  • "Ne budal' te, dva pašina sina!
  • Volim ova dva konja viteza
  • Nego blago od vašeg Ribnika.
  • Ne mogu vas kroz goru terati,
  • Ne bi vama konji trebovali."
Vrhunac radnje nastaje kad razigrani Iva dođe kući. Pošto na sebi ima agino odelo, i jaše tuđe konje, majka pomisli da je on aga od Ribnika i zove starog Đurđa. Ljutit starac u magnovenju zamalo da ubije svoga sina. Rasplet se javlja u trenutku kad Ivo kao spas pred oca baci aginu glavu. Pošto ga napokon radosni otac upita zašto je oblačio tuđe odelo, Iva odgovara:
  • "Roditelju, Senkoviću Đurđu,
  • Počem bi se mogao poznati
  • Da sam tamo bio na mejdanu
  • Kad s gospodom u divan izađem?
  • Gospoda mi ne bi verovala
  • Da sam tamo bio na mejdanu
  • Da odande obeležja nemam!"

Ropstvo Janković Stojana

Po bogatstvu jezičkog izraza ovo je jedna od najlepših pesama naše epske poezije. U uvodnom delu narodni pevač nas informiše kako su Turci posle osvajanja Kotara u ropstvo odveli Smiljanić Iliju i Janković Stojana. Da naglasi veličinu patnje ovih junaka kaže:
  • U Ilije mlada osta ljuba,
  • Mlada ljuba od petnaest dana;
  • U Stojana mlađa osta ljuba;
  • Mlađa ljuba od nedelje dana.
U ropstvu provode "devet godina i desete za sedam meseci" i napokon uspevaju da pobegnu. Kad su bili blizu Kotara, Ilija ide "dvoru bijelome", a Stojan svraća u vinograd gde prisustvuje tužnoj sceni:
  • Nađe majku Janković Stojane,
  • Nađe majku u svom vinogradu;
  • Kosu reže, pa vinograd veže,
  • A suzama lozicu zaliva,
  • I spominje svog Stojana sina:
  • Oj, Stojane, jabuko og zlata!
  • Majka te je već zaboravila,
  • Sna'e Jele zaboravit neću;
  • Sna'o Jelo nenošeno zlato!"
U tužbalici Stojanove majke dve su gradacijski poređane metafore; Stojana majka poredi sa jabukom od zlata, a za snahu kaže da je nenošeno zlato, što je vrednije od zlatne jabuke. Na prvi pogled čudno je da neko voli snahu više od sina, ali onda sledi objašnjenje. Stojan se javlja majci, ali ga ona ne prepoznaje i na pitanje zar nema nikog mlađeg da je odmeni govori da su joj sina Turci zarobili, a za snahu, koja je toliko dugo čekala da joj se muž vrati - kaže:
  • "Moja snaša, adamsko koleno,
  • Čekala ga za devet godina,
  • I desete za sedam meseci,
  • Danas mi se mlada preudaje;
  • Ja ne mogo' od jada gledati,
  • Već pobego sadu vinogradu."
Stojan hita kući i tamo zatiče svatove. Za razliku od Odiseja koji je ženine prosioce pobio, Stojan se svatovima obraća s molbom da zapeva; u stihovima njegove pesme data je najlepša alegorija naše epske poezije:
  • "Vila gnjizdo tica lastavica,
  • Vila ga je za devet godina,
  • A jutros ga poče da razvija;
  • Doleti joj siv-zelen sokole
  • Od stolice cara čestitoga,
  • Pa joj ne da gnjizdo da razvija"
  • Tom' se svati ništa ne sećaju,
  • Doseti se ljuba Stojanova;
  • Otpusti se od ručna devera,
  • Brzo ode na gornje čardake,
  • Pa doziva seju Stojanovu:
  • "Zaovice, rođena sestrice!
  • Evo t' braca, gospodara moga!"
Sledi dirljiva slika susreta brata i sestre. Da svatovi uzalud nisu dolazili Stojan mladoženji daje rođenu sestru. Pesma, ipak nema srećan kraj. Kad ojađena Stojanova majka sazna da joj se sin vratio, prepukne joj srce od radosti.
CONTACT