"Ovo je jedini mogući
odgovor vojvode Prijezde na ponižavajuće uslove turskog cara za
predaju u pesmi Smrt vojvode Prijezde:
"O, Prijezda, vojvodo stalaćka,
Pošlji meni do tri dobra tvoja:
Prvo dobro sablju navaliju,
Koja seče drvlje i kamenje,
Drvo, kamen i studeno gvožđe;
Drugo dobro - Ždrala, konja tvoga,
Koji konjic može preleteti
Zasobice i po dva bedema;
Treće dobro - tvoju ljubu vernu!"
Drskost i nasilništvo okupatorskih ratnika još su izraženiji u poruci
age od Ribnika upućenoj ostarelom Senkoviću Đurđu:
"... ako l', Đurđu, na mejdana nećeš, predi meni gaće i košulju, nek
ja znadem da si mi pokoran."
Forma se menja, ali cilj ostaje isti: udariti na čast i dostojanstvo
porobljenog naroda kao u pesmi Bolani Dojčin:
Sve na dvora po jalova ovna,
Po furunu ljeba bijeloga,
I po tovar vina crvenoga,
I po kondir žežene rakije,
I po dvadeset žutijeh dukata,
I po jednu lijepu đevojku,
Ja đevojku, ja nevestu mladu,
Kojano je skoro dovedena,
Dovedena jošte ne ljubljena.
Ili nešto umereniji Muratov ultimatum knezu Lazaru:
"Oj Lazare, od Srbije glavo,
nit'je bilo, niti može biti:
jedna zemlja, a dva gospodara;
jedna raja, dva harača daje.
Carovati oba ne možemo,
već mi pošlji ključe i harače,
zlatne ključe od svijeh gradova
i harače od sedam godina;
ako li mi to poslati nećeš,
a ti hajde u polje Kosovo -
da sabljama zemlju dijelimo".
Prema tome, Srbima zavojevači nisu ostavljali nikakav drugi izbor do
borbe za čast i slobodu, i oni su izlazili na crtu nasilnicima, i u
toj često neravnopravnoj borbi ginuli ili kažnjavali tiranine i
zlikovce:
I samo dotle, do tog kamena, do tog bedema,
Nogom ćeš stupit', možda, poganom. Drzneš li dalje?... Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim šta ti sa smelim glasom govore, pa ćeš
o stenja tvrdom kamenu
brijane glave teme ćelavo
u zanosnome strahu lupati... Al' jedan izraz, jednu misao, čućeš u
borbe strašnoj lomljavi:
»Otadžbina je ovo Srbina!«
Đura Jakšić: "Otadžbina"
Pokosovski ciklus narodnih epskih pesama
Pokosovski ciklus je ciklus pesama srpske epske poezije, koji
opeva događaje neposredno posle Kosovskog boja, odnosno,
poslednje otpore Otomanskom carstvu, koje su pružali srpski
despoti i banovi, knezovi i vojvode iz moćnih feudalnih porodica:
Jakšića, Brankovića, Crnojevića. Najčešće su to pesme pune
stradanja i poraza, ličnih i opštih tragedija. U
njima opevan je pojedinačan otpor poslednjih vladara kad se
organizovanom vojskom nije raspolagalo, pa je krajnji ishod takve
borbe unapred bio poznat. Imenica bez ijednog vokala sama po sebi naglašava
tragediju, i glavni je motiv u ovim pesmama. Poslednji otpor plaća
se životom; gine se hrabro i ponosno; u smrt idu i žene iako bi
bile pošteđene od okupatorske vojske - neće da žive u sramoti.
Najpoznatije pesme ovog ciklusa su: „Smrt vojvode Prijezde“, „Smrt vojvode
Kaice“, „Dioba Jakšića“, „Bolani Dojčin“...
SMRT VOJVODE PRIJEZEDE
Često knjige idu za knjigama
Od koga li, kome li dolaze?
Od Memeda, od cara turskoga,
A dolaze do Stalaća grada,
Do Prijezde, vojvode stalaćka:
"O, Prijezda, vojvodo stalaćka,
Pošlji meni do tri dobra tvoja:
Prvo dobro sablju navaliju,
Koja seče drvlje i kamenje,
Drvo, kamen i studeno gvožđe;
Drugo dobro - Ždrala, konja tvoga,
Koji konjic može preleteti
Zasobice i po dva bedema;
Treće dobro - tvoju ljubu vernu!"
Gleda knjigu vojvoda Prijezda,
Onu gleda, drugu sitnu piše:
"Car-Memede, turski gospodaru,
Kupi vojske koliko ti drago,
Pod Stalaća kad je tebi drago,
Udri Stalać kako ti je drago,
Ja ti dobra ne dam nijednoga,
Ja sam sablju za sebe kovao,
A Ždrala sam za sebe ranio,
A ljubu sam za sebe doveo;
Pa ti ne dam dobra nijednoga!"
Diže vojsku turski car Memede,
Diže vojsku, ode pod Stalaća;
Bio Stalać tri godine dana;
Nit' mu odbi drva, ni kamena,
Nit' ga kako može osvojiti,
Ni, pak, kako može ostaviti.
Jedno jutro, uoči nedelje
Popela se Prijezdina ljuba
Na bedema malena Stalaća,
Pa s bedema u Moravu gledi,
Al' Morava mutna ispod grada.
Pa besedi Prijezdina ljuba:
"O, Prijezda, dragi gospodaru,
Ja se bojim, dragi gospodaru,
Nas će Turci lagumom dignuti!"
Al' besedi vojvoda Prijezda:
"Muči, ljubo, mukom zamukala!
Gdi će biti lagum pod Moravom?"
Potom došla ta nedelja prva
I gospoda otišla u crkvu
I božju su službu pdstojala;
Kad gospoda izašla iz crkve,
Tad besedi vojvoda Prijezda:
O, vojvode, moja desna krila,
Krila moja s vama ću leteti,
Da ručamo, da se napijemo,
Da na gradu vrata otvorimo,
Da na Turke juriš učinimo,
Pa što nama Bog i sreća dade!"
Pa Prijezda ljubu dozivaše:
"Idi, ljubo, u pivnice donje,
I donesi vina i rakije!"
Uze Jela dva kondira zlatna,
Pa otide u pivnice donje.
Kad gospođa pred pivnicu došla,
Al' pivnica puna janičara:
Papučama piju vino ladno,
A u zdravlje Jelice gospođe,
S pokoj duše Prijezde vojvode.
Kad to vidi Jelica gospođa,
Ta kondirom o kamen udari,
Pa potrča u gospodske dvore:
"Zlo ti vino, dragi gospodaru!
Zlo ti vino, a gora rakija!
Pivnica ti puna janičara;
Papučama piju vino ladno,
A za moje zdravlje namenuju,
A tebeka živog saranjuju,
Saranjuju, za dušu ti piju!"
Onda skoči vojvoda Prijezda,
Te na gradu otvori kapiju,
Pa na Turke juriš učiniše,
Te se biše i sekoše s Turci,
Dok pogibe šezdeset vojvoda,
Ni šezdeset, iljade Turaka;
Tad se vrati vojvoda Prijezda,
Pa za sobom zatvori kapiju,
Pa potrže sablju navaliju,
Ždralu konju odsiječe glavu:
"Jao, Ždrače, moje dobro drago,
Ta neka te turski car ne jaše!"
Prebi britku sablju navaliju:
"Navalija, moja desna ruko,
Ta neka te turski car ne paše!"
Pa otide gospođi u dvore,
Pa gospođu privati za ruku:
"O, Jelice, gospođo razumna,
Ili voliš sa mnom poginuti,
Il' Turčinu biti ljuba verna?"
Suze roni Jelica gospođa:
"Volim s tobom časno poginuti,
Neg' ljubit na sramotu Turke,
Neću svoju veru izgubiti
I časnoga krsta pogaziti."
Uzeše se oboje za ruke,
Pa odoše na bedem Stalaća,
Pa besedi Jelica gospođa:
"O, Prijezda, dragi gospodaru,
Morava nas voda od'ranila,
Nek' Morava voda i sa'rani!"
Pa skočiše u vodu Moravu.
Car je Memed Stalać osvojio,
Ne osvoji dobra nijednoga.
Ljuto kune turski car Memede:
"Grad-Stalaću, da te bog ubije!
Doveo sam tri iljade vojske,
A ne vodim nego pet stotina!"
Dioba Jakšića
Pesma "Dioba Jakšića" govori o svađi braće
pri deobi imovine. Narodni stvaralac naglašava kako se braća
prilikom deobe mogu zavaditi oko sitnica i ljubav preobraziti u
mržnju. Pošto su zemlju i gradove podelili, stariji brat Dmitar
traži pride konja i sokola, a mlađi Bogdan mu ne da nijednoga.
Dmitar se žestoko naljuti i svojoj ženi Anđeliji zapovedi da
otruje Bogdana dok je on u lovu. Anđelija je u nezavidnom
položaju: treba da izvrši muževu zapovest i da se ogreši o ljudske
i verske norme:
Sve mislila, na jedno smislila:
Ona ode u podrume donje,
Te uzima čašu molitvenu,
Sakovanu od suvoga zlata,
Što je ona od oca donela,
Punu rujna natočila vina,
Pa je nosi svojemu đeveru,
Ljubi njega u skut i u ruku,
I pred njim se do zemljice klanja:
"Na čast tebi, moj mili đevere!
Na čast tebi i čaša i vino,
Pokloni mi konja i sokola. Idi na vrh stranice!
Za to vreme
Dmitar lovi. Pušta sokola da uhvati utvu zlatokrilu, ali ona rani
sokola koji pada u jezero. Kad je iz vode izbavio ranjena sokola
on ga pita:
"Kako ti je, moj sivi sokole,
Kako ti je bez krila tvojega?"
Soko njemu piskom odgovara:
"Meni jeste bez krila mojega
Kao bratu jednom bez drugoga."
Tad se Dmitar bješe osjetio
Đe će ljuba brata otrovati,
Pa on uzja vranca velikoga,
Brže trči gradu Biogradu
- Ne bil' brata živa zatekao.
Kad je bio na Čekmek-ćupriju,
Nagna vranca da preko nje pređe;
Propadoše noge u ćupriju,
Slomi vranac obe noge prve.
Kad se Dmitar viđe na nevolji,
Skide sedlo s vranca velikoga,
Pak zavrže na buzdovan perni,
Brže dođe gradu Biogradu.
Kako dođe, on ljubu doziva:
"Anđelija, moja vjerna ljubo,
Da mi nisi brata otrovala?"
Anđelija njemu odgovarala:
"Nijesam ti brata otrovala,
Veće sam te s bratom pomirila".
Bolani Dojčin
Pesma "Bolani Dojčin" dobra je ilustracija da
su posle Kosovskog boja ostali samo iznemogli junaci, i dečaci
koji teško mogu pružiti ozbiljniji otpor nasilnicima. Kad se u
Solunu razboleo jedini ozbiljniji junak Dojčin, silnik Uso Arapine
razapinje šator u polju i traži da mu neko na megdan izađe. Kako
nema ko da mu na megdan izađe, on je grozan porez udario:
Sve na dvora po jalova
ovna,
Po furunu ljeba bijeloga,
I po tovar vina crvenoga,
I po kondir žežene rakije,
I po dvadeset žutijeh dukata,
I po jednu lijepu đevojku,
Ja đevojku, ja nevestu mladu,
Kojano je skoro dovedena,
Dovedena jošte ne ljubljena.
Pošto se ceo Solun izređao, red je došao i na Dojčinove dvore. Njegova žena i
sestra Jelica su porez sakupile, ali ga Arapin bez Jelice neće
primiti, pa ona plače nad posteljom bolesnog junaka. I da skratim
priču: Dojčin se diže iz postelje i u zavojima odlazi na megdan
crnom Arapinu. Dok prolazi gradom, izmamljuje poglede divljenja:
Al' govore solunski trgovci:
"Vala Bogu, vala jedinome!
Otkako je Dojčin preminuo,
Nije bolji junak proišao
Kroz Soluna, grad bijeloga,
Ni boljega konja projahao."
Kad ga je Arapin ugledao, toliko se uplašio da Dojčina poziva na
piće i, navodno, oprašta mu porez.
U dvoboju pobeđuje Dojčin, pre svega što ima dobrog konja koji
vešto izbegava Arapove udarce, ali i nadošloj snazi zbog srdžbe.
Na povratku ubija i svog pobratima Petra koji je za potkov konja
od Dojčinove žene tražio da je ljubi dok Dojčin ne plati.
Završni stihovi pesme malo su bljutavi za moj ukus:
"Eto, sele, oči Arapove,
Neka znadeš da ih ljubit nećeš,
Sele moja za života moga!"
Pa izvadi oči nalbatinove,
Te ih daje ljubi Anđeliji:
"Naj ti, Anđo, oči nalbatinove,
Neka znadešda ih ljubit nećeš,
Ljubo moja, za života moga!"
To izusti, a dušicu pusti.
LIKOVI
Ženska imena Jelica i Anđelija
vrlo su česta u našim epskim pesmama, pa je za konkretizaciju
neophodan poziv na određenu pesmu. U dve pesme ovog ciklusa
pominju se dve Anđelije: Dmitrova i Dojčinova.
Lik Anđelije Jakšić narodni umetnik
gradi s mnogo truda i ljubavi; opevana je kao uzor žena - mudra,
snalažljiva, osećajna i bogobojažljiva; što bi narod rekao:
adamsko koleno.
U lik
bolesnog Dojčina utkana je ideja da u teškim vremenima iznemogli
junaci ne mogu mirno sačekati poslednje trenutke života.
Dojčin, takoreći, ustaje iz mrtvih da bi poslednji put stao na put
tiraniji, ali mu je uz epitet junački - dodata i jedna
prenaglašena nota osvetnika, što pomalo odudara od narodnog
religioznog pogleda da na osvetu ima pravo samo Bog. Ovde ne
mislim na to što Dojčin ubija Arapina i kovača, nego što im i oči
vadi za dokaz svoje pobede. Na kraju
izdvojio bih još i lik Jelice iz pesme "Smrt vojvode Prijezde".
Ona je "slikana" ne samo kao verna supruga, nego i kao veliki
rodoljub. Jelica se ni po cenu života ne odriče vere (čitaj
nacije):
