Ђоко Потрк: Тако су га звали јер је трком долазио у школу и враћао се кући, потркивао је и онда кад на таблу излази. У дружини је био задужен за склапање стихова:
Наш учитељ баш је слика,
нос му црвен ко паприка...
Овде живи храбра чета
харамбаше Јованчета...
Ник Ћулибрк, звани Американац: Отац му је дуго радио у Америци, па је повремено у разговору користио енглеске речи: хало, бојсови, и сл. Носио је плаве панталоне и каубојски шешир.
Стриц: Његово право име било је Стево, али су га у разреду звали Стриц јер је био највиши. Био је сироче без оца и мајке. Досетком је реаговао на мане учитеља. У роману највише комике има кад је на сцени Стриц, али имао је и једну слабу тачку према девојчици Луња, за коју су сви знали, па су га задиркивали, а он би при помену њеног имена увек поцрвенео и збунио се. Био је неустрашив што је и доказао кад је сам преспавао ноћ у шуми. Уме да разговара са животињама.
Николица: Најмлађи у дружини, ученик првог разреда. Био је својеглав и љут, црн као Арапин. Препознатљив је у роману по томе што је увек са собом водио кују Жују, због тога су га звали Николица са приколицом. Иван Поповић Вањка: Његов отац је био за време Другог светског рата заробљен у Русији и тамо се оженио Рускињом. Плавокос је и крупан, па су га сви звали Вањка Широки.
Луња: То је раздрагана девојчица, која, где год да дође, доноси неку радост и топлину. Она се, макар и недовољно свесно, бори за равноправност између дечака и девојчица и у томе на најбољи начин показује да је у много чему изнад дечака (на пример у храбрости): сетимо се сцене у тајанственој пећини, или кад открива диверзанте. Њу писац овако слика: Луња је била тиха ћутљива десетогодишња дјевојчица , великих мирних очију. Стричева прва комшиница. Увек је ћутке и непозвано ишла за дјечацима, посматрала шта раде и како се играју, проналазила их је у рибарењу око ријеке, у крађи лубеница, у потрази за птичијим гнездима. Викали су на њу, пријетили јој чак и камењем, али тиха радознала дјевојчица склонила би се само за кратко време и тек је дјечаци сметнем са ума, а она већ вири иза неког жбуна или шушкајући излази иза високог кукуруза... Она је Стрицу увек за петама ... крпи дечацима кошуље, чарапе, капе, пришива дугмад, брине о свену.
Пољар Лијан: "Кривоног чичица лисичијег лица и лукавог погледа". Увек је "мућкао боцу с ракијом и потезао из ње". Уме да се претвара и да се улагује; сеоском кнезу се обраћа са кнеже-витеже. Његов задатак је био да лута селом "на кривим ходаљкама", и да јури децу са туђих воћњака и винограда и да им брани да лове рибу ... Борећи се вечито са децом, није чудо што је и сам подетињио; упуштао се у права дечија лукавства, смицалице и доскочице. Међутим, није био злочест, нити суров према деци. Напротив, много је волео децу и најчешће им "гледао кроз прсте" кад би их ухватио у штети. Писац за њега вели : " Умије тај да вреба ... као прави основац, да се провлачи кроз плот, крије се тако вешто као да игра жмуре, а по потреби ће се и на дрво успузати... способан и сам је крао воће, лубенице и краставце, а онда је по селу дизао дреку и "тражио лопове".
Николетина Бурсаћ: То је момак необично јак који се заштитнички односи према свој сеоској деци. (На пример, када спасава децу-хајдуке од физичких казни њихових родитеља после хватања у њиховом логору. Био је нежан и осећајан, попустљив према дечијим несташлуцима. Међу привим је отишао у борбу кад је непријатељ напао домовину. Овом јунаку Ћопић је посветио збирку приповедака "Николетина Бурсаћ". Неке сте већ читали (Сурово срце, Митраљезац голубијег срца).
Учитељ је био "злоћуд старији човјек кога су по казни, због пијанства, преместили у село из оближње варошице". Имао је повећи црвен нос као паприка и подбуле образе од пијанства. Вребао је сваку прилику да, и без икаквог разлога, туче децу и да вречи као јарац. После оног Луњиног наваљивања да добије батине и њеног неочекиваног бјекства кроз прозор, учитељ Паприка се сасвим прозлио. Упадао је у разред љут и мамуран, подозриво гледао примерне ђаке, злурадо се смешкао, разгоропадио би се и све ђаке редом тукао говорећи: "Баш ми је школа за вас дивљаке сеоске! За вас је шума и козе, а не књига.

Хумор у роману