tabanovic.com

 Добро дошли

у

Табановић

код Шапца

  

 

 

Mehmed-paša Sokolović   

Naslovna
Lektira

Marko Kraljević

Zabava-vic-igrice

Ahmo Kerla: Mehmed Sokolović-paša

Šta kažu drugi:

Da je Sokolović Srbin,       -tvrdi i njegov suvremenik  Andreja Badoaro (Andrea -Badoaro), koji je bio   mletački poslanik na Porti 1573. godine, jer veli za Sokolovića:

„Mehmed, prvi vezir, ima za ženu ćerku sultanovu, od koje ima sina od pet do šest godina. On sam ima šezdeset do sedamdeset godina, po narodnosti je Srbin (di nazione serviano).“

Ovo, što je još 1573. godine kazao Badoaro, tvrdio je i čuveni ruski poznavalac istorije balkanskijeh Slovena Vićentije Makušev, jer veli u svojijem istoriskijem spomenicima: „Mustafa (Sokolović), sinovac Mehmed-pašin, rodom je Srbin“. Dakle, kad je sinovac rodom Srbin, onda je i stric.

Najposlije i samo mjesto Sokolovićeva rođenja pokazuje da je on Srbin, jer se rodio u Bosni, u selu Ravancima, koje je u opštini sela Sokolovića, između Velike i Male Varde, blizu varošice Ruda, gdje se i danas, kako se priča, nalaze razvaline od kuće, u kojoj je Sokolović rođen.

Mehmed- paša Sokolović

Višegradska ćuprija na Drini je zadužbina velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića (tur. Sokollu Mehmet Paşa, 1505. ili 1506-1579). On je jedan od velikih osmanskih vojskovođa porijeklom iz Bosne. Rodio se u selu Sokolovići pored Rudog 1505. ili 1506, a kao dijete pravoslavnih roditelja. U to vrijeme postojao je običaj poznat kao Divširma, odnosno „Danak u krvi”. Srpska djeca su na silu otimana i odvođena u Tursku gdje su prevođena u islam i školovana u njihovim vojnim školama gdje su postajali Janjičari, elitni vojnici turskog carstva. Tako je iz okoline Višegrada kao dijete odveden i Bajica Sokolović i dobija ime Mehmed. On će kasnije zahvaljujući svojoj sposobnosti postati oficir osmanske vojske, a na vrhuncu svoje moći postaje veliki vezir, odnosno premijer države po današnjim standardima. Na vrhuncu svoje moći naređuje da se u Višegradu na Drini sagradi most.

Srpske zablude:

Mehmed-paša Sokolović

Miljenik Fortune

Mehmed-paša Sokolović, veliki biser u ogrlici Otomanske imperije 16-og veka, imao je sreću ili nesreću da dogura do titule Velikog vezira (danas premijer vlade). Svetlost i tama. Te dve suprotnosti dominiraju njegovim životom. Sve je u naglašenom kontrastu; nepoznata godina rođenja (oko 1505-e), pa je hroničari utvrđuju po poznatom datumu smrti 11. 10. 1579. godine; učio za kaluđera – postao veliki musliman; rođen kao anoniman Srbin – umro kao glasovit Turčin. Jedno vreme, praktično upravljao Imperijom od koje je drhtala Evropa, ali svestan da je dogurao samo do časti najbližeg sultanovog roba.

Sokolović, porodično ime ovog tragičnog junaka, asocira na pticu. Soko je simbol viteštva i junaštva. Da ste ptica, šta biste izabrali: „kavez sa puno hrane, ili nebo sa malo mrvica". Naravno, ima dresiranih sokolova koji gazdi donesu veliki plen da bi dobili komadić mesa, uz to su poslušni i odani.

Ptica u kavezu

Put do kaveza Sokolović je prošao, kao i mnoga hrišćanska ( čitaj srpska) deca kroz poznati „Danak u krvi". „Izabrani dečaci", piše Andrić u romanu „Na Drini ćuprija", „otpremani su na malim bosanskim konjima, u dugoj povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa svake strane po jedan i u svaki sepet po jedan dečak…" Istrgnuti od roditelja kao desetogodišnjici, dečaci su odvođeni u Carigrad, gde su kroz specijalne metode vaspitavanja pretvarani u janičare. Najbolji među njima ostajali su u dvorskoj službi, a ostali raspoređivani kao vojnici u prestonicu i pokrajinske garnizone.

U naše narodno predanje ušli su na velika vrata kao sejači strave i užasa. Osobito bili su surovi prema življu iz krajeva iz kojih su kao dečaci „ulovljeni". „Nema", veli narod, „goreg Turčina od poturice". Zulumćarsko ponašanje janičara, svakako, nije bio jedini razlog što su nesrećni roditelji pokušavali na razne načine da spreče, ili bar odlože otmicu najmilijih. Mnogi su, prema predanju i hroničarima tog kritičnog razdoblja, sakatili rođene sinove, sekući im prste na rukama; neki su davali mito; krili se po zabitima, pa su, vele, cela sela ostajala prazna. Međutim, mladi Baja, kršteno ime Mehmeda Sokolovića, nije slučajno odabran. Desetak godina pre njega iz ove familije odveden je dečak koji će se kasnije pročuti kao Deli Husrev-paša. „Postavši dvoranin", piše Radovan Samardžić u knjizi „Mehmed Sokolović", „Husrev je za sobom povukao mlađeg brata, potonjeg Lala Mustafa-pašu, koji je mogao stići nešto pre Baja, ili zajedno s njim.

Prema tome, važan je podatak da je pre dolaska Baja u Carigrad – jedan Sokolović postao paša. Inače, neotporna prema islamizaciji, familija Sokolović već se bila pocepala na muslimane i pravoslavce. Zbog toga je među ovim porodicama vladalo ljuto neprijateljstvo čak i kad su se sjedinjeni u novoj veri našli zajedno na visokim položajima u Carigradu. I Husrev-paša, a naročito Lala Mustafa-paša čine velike napore da naude budućem velikom veziru. Po svemu sudeći, Bajinom odlasku, osim njegove majke, nije bilo protivljenja. Mnogo kasnije, kad Baja postane paša, i preko emisara zatraži da k njemu dođu oba njegova brata, ova nesrećna žena ponovo će raširiti krila da u gnezdu sačuva ptiće, ali uzalud. „Žalost i tuga za najstarijim sinom još me i danas more, a vi hoćete da mi i druga dva uzmete", dodavši : „kad nisu kod mene, svejedno je da li su mrtvi, ili carski žive." Ali, sudbina se na nju nije smilovala, kao ni Ahmed-beg koji je poslat da izvrši vezirovu zapovest. Doduše, majka je uspela da umesto najmlađeg sina poturi stričevića, koji će pod imenom Mustafa-paša uznapredovati u carskoj službi. Prevara je, ipak brzo otkrivena, pa je od majke otrgnut i najmlađi sin. Sreća Bajinoj braći nije bila naklonjena, kao njemu; po dolasku u Carigrad stariji se ubrzo razboleo i umro, a slično je završio i mlađi koji je stigao kasnije. Paša je braću ožalio, a utehu našao u tome što je oca i majku doveo k sebi i uveo ih pod stare dane u novu veru. Da ironija sudbine ove porodice bude veća, odlasku u Jedrene nije se radovao ni osamnaesto-godišnji Baja. Pre bi se reklo obrnuto; otet je iz manastira Mileševe gde je učio hrišćanstvo. Od kaluđera o janičarima i Turcima nije mogao čuti lepu reč; slušao je samo ružne priče, a imao je priliku i sam da se uveri. Šta se u maloj duši ovog Hercegovca na putu od rodnog kraja do Jedrena dogodilo, pa je izabrao život u kavezu – Bog zna. A šta je i mogao; da se ne odrekne Hrista i „povede za hrišćanskim mučenicima, koje je, kao Đorđa Katovca, dao i njegov narod, stisne srce i izdrži muke. Ne, ne treba mu zameriti što se opredelio za onu narodnu: Robom ikad – grobom nikad. Ali . ne i činjenicu da je pred smrt, slušajući priče o Kosovskom boju, iskreno lio suze za Muratom, priželjkujući istu smrt za sebe.

                                          

                                     

                                       

                                   Sokolovići

I Fortuna mu je i ovde bila naklonjena u liku bezimenog derviša rodom iz ovog podneblja. „Izvesni gospodin Žiže, koji se tada zatekao na divanu, jer je došao da traži dozvolu za povratak u Francusku", piše R. Samardžić, - izjavio je kasnije da je derviš u trenutku pašine zauzetosti s kesom, odjednom iz nedara trgnuo nož i zadao Sokoloviću takav udarac u grudi da mu je presekao srčanu venu i probo srce.

Munjevita karijera

Pola stoleća pre ovog kobnog događaja, kako je već rečeno, Sokolović nije izabrao nebesko carstvo, već zemaljsko. Prkos, tako svojstven mladosti, savladan je preživljavanjem iz inata. Kad je tako odlučio, sve je posle išlo kao po loju. Nesumnjivo inteligentan, promućuran i snalažljiv poput mnogih Hercegovaca, brzo je otkrivao hridi u moru tekućeg života. Igra mrkve i štapa za njega je unapred bila dobijena – uvek mrkva. Zbog izvanrednih sposobnosti, kao veliki tumač Muhamedove vere , uzet je u dvorsku službu gde je stekao poverenje Sulejmana Veličanstvenog (1520-1566). Napravio je brzu karijeru; 1549-e postaje beglerbeg Rumelije, a 1561/2-e osvaja temišvarski Banat, i konačno 1565-e zauzima najveći položaj u Carstvu, postavši veliki vezir. Bio je pravi velemajstor diplomatije. Nemilosrdno koristeći sav svoj potencijal, leteo je iz uspeha u pobedu.

Srpski – jezik diplomatije

Osmanlije su, sudeći po svemu, organizaciju države preslikale od pčela. Sve je bilo podređeno košnici i matici, samo se ona ovde zvala sultan, a pčele radilice bili su janičari. Nije ni čudo što su tako dugo harali ovim krajevima.

Janičari su bili ljudi izbrisane prošlosti, čija je jedina dužnost bila da štite sultana i izvršavaju bespogovorno sve naredbe. Predanje kaže da je na dvoru sultanovom, poput dvorske lude zapadnoevropskih vladara, sedeo čovek čija je jedina dužnost bila da sve naredbe gospodara - odobrava klimanjem glave. Vele, da je bilo slučajeva kad bi sultan iz obesti, ili bilo kakvog razloga, zapovedio da se „luda" pogubi, a isti bi nemo klimanjem glave odobrio sopstveno smaknuće.

Ova sličica ima mesta da ilustruje atmosferu osmanlijskog dvora za vreme Sokolovićevog boravka. Možete misliti koliko je ovaj čovek morao paziti na svaki svoj pokret, na izgovorenu reč, da sačuva glavu, a kamoli da se vine do časti najbližeg roba sultanovog. Zato i ne čudi što su se mnogi pitali kako se moglo dogoditi da Porta 1557. izda ferman kojim se odobrava rad Pećke patrijaršije. Međutim, kad se malo bolje pročešljaju činjenice, nije teško zaključiti da se u tom slučaju radi o obostranoj koristi. Romantičarsko tumačenje da se Mehmed-paša, tom prilikom zauzeo za Srbe, pošto je krišom gajio neku vrstu srpskog rodoljublja, nema argumentovanog pokrića. Naprotiv, pouzdano se zna da Mehmed nije bio dvoverac, što je višestruko dokazao, odlazeći u Meku na hadžiluk, ili gradeći brojne džamije od kojih je najpoznatija ona u Carigradu. Činjenica da je oca, braću i majku, te rođenu sestru preveo u islam ne traži komentar.

Ako k tome dodamo i podatak da je veliki vezir na ratnim pohodima u osvojenim gradovima, kao u Sigetu, od crkava pravio džamije, mozaiku njegove PRAVE vere nedostaje samo kamičak izbrušen u njegovoj zapovesti da se u Beogradu sruše tri crkve da bi on sebi ostavio zadužbinu, izgradivši na njihovim temeljima bezistan, karavansaraj i druge objekte. Da đavo bude crnji, on te bogomolje nije rušio toliko radi gradnje, koliko da se u njima ne vrši verski obred. „Srbi u Beogradu imali su veliku i lepu crkvu", kaže u svom Dnevniku nemački putopisac Stefan Gerlah, „ali Turci su im je uzeli, i Mehmed-paša je od njenog kamena načinio bezistan i karavansaraj". Toliko o vezirovom skrivenom srpskom rodoljublju. Biće da o svemu ovome mnogi učeni Srbi pojma nemaju kad Mehmed-pašu ubrajaju u velike Srbe, jer, ako hoćemo pošteno, Slovenac Jernej Kopitar mnogo je veći Srbin, vrednujući njegov doprinos razvoju srpskog jezika i kulture.

Međutim, ostade međunaslov bez pokrića, pa je red da se njemu vratimo. Reč je naime, o tome da u to vreme u prestonici Otomanskog Carstva vri od paša, begova i drugih dostojanstvenika u državnoj službi slovenskog porekla. Obnavljanje rada Pećke patrijaršije Turcima nije štetilo. Naprotiv, bio je to lep gest Porte da Srbe, bez kojih nije mogla, još čvršće veže za svoju administraciju, pa ko hoće da ostane hrišćanin, imperiji nije smetalo, jer je islamizacija pustila duboke korene po Bosni i Hercegovini, pa su preko rodbinskih veza popunjavani redovi janičara novim dečacima bez „danka u krvi". Razumljivo je samo po sebi što je takva administracija uz turski, u diplomatskim kontaktima koristila i srpski jezik.

Priredio: P. Jokić