Put do kaveza Sokolović je prošao, kao i mnoga hrišćanska ( čitaj srpska) deca kroz poznati „Danak u krvi". „Izabrani dečaci", piše Andrić u romanu „Na Drini ćuprija", „otpremani su na malim bosanskim konjima, u dugoj povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voće, sa svake strane po jedan i u svaki sepet po jedan dečak…" Istrgnuti od roditelja kao desetogodišnjici, dečaci su odvođeni u Carigrad, gde su kroz specijalne metode vaspitavanja pretvarani u janičare. Najbolji među njima ostajali su u dvorskoj službi, a ostali raspoređivani kao vojnici u prestonicu i pokrajinske garnizone. U naše narodno predanje ušli su na velika vrata kao sejači strave i užasa. Osobito bili su surovi prema življu iz krajeva iz kojih su kao dečaci „ulovljeni". „Nema", veli narod, „goreg Turčina od poturice". Zulumćarsko ponašanje janičara, svakako, nije bio jedini razlog što su nesrećni roditelji pokušavali na razne načine da spreče, ili bar odlože otmicu najmilijih. Mnogi su, prema predanju i hroničarima tog kritičnog razdoblja, sakatili rođene sinove, sekući im prste na rukama; neki su davali mito; krili se po zabitima, pa su, vele, cela sela ostajala prazna. Međutim, mladi Baja, kršteno ime Mehmeda Sokolovića, nije slučajno odabran. Desetak godina pre njega iz ove familije odveden je dečak koji će se kasnije pročuti kao Deli Husrev-paša. „Postavši dvoranin", piše Radovan Samardžić u knjizi „Mehmed Sokolović", „Husrev je za sobom povukao mlađeg brata, potonjeg Lala Mustafa-pašu, koji je mogao stići nešto pre Baja, ili zajedno s njim. Prema tome, važan je podatak da je pre dolaska Baja u Carigrad – jedan Sokolović postao paša. Inače, neotporna prema islamizaciji, familija Sokolović već se bila pocepala na muslimane i pravoslavce. Zbog toga je među ovim porodicama vladalo ljuto neprijateljstvo čak i kad su se sjedinjeni u novoj veri našli zajedno na visokim položajima u Carigradu. I Husrev-paša, a naročito Lala Mustafa-paša čine velike napore da naude budućem velikom veziru. Po svemu sudeći, Bajinom odlasku, osim njegove majke, nije bilo protivljenja. Mnogo kasnije, kad Baja postane paša, i preko emisara zatraži da k njemu dođu oba njegova brata, ova nesrećna žena ponovo će raširiti krila da u gnezdu sačuva ptiće, ali uzalud. „Žalost i tuga za najstarijim sinom još me i danas more, a vi hoćete da mi i druga dva uzmete", dodavši : „kad nisu kod mene, svejedno je da li su mrtvi, ili carski žive." Ali, sudbina se na nju nije smilovala, kao ni Ahmed-beg koji je poslat da izvrši vezirovu zapovest. Doduše, majka je uspela da umesto najmlađeg sina poturi stričevića, koji će pod imenom Mustafa-paša uznapredovati u carskoj službi. Prevara je, ipak brzo otkrivena, pa je od majke otrgnut i najmlađi sin. Sreća Bajinoj braći nije bila naklonjena, kao njemu; po dolasku u Carigrad stariji se ubrzo razboleo i umro, a slično je završio i mlađi koji je stigao kasnije. Paša je braću ožalio, a utehu našao u tome što je oca i majku doveo k sebi i uveo ih pod stare dane u novu veru. Da ironija sudbine ove porodice bude veća, odlasku u Jedrene nije se radovao ni osamnaesto-godišnji Baja. Pre bi se reklo obrnuto; otet je iz manastira Mileševe gde je učio hrišćanstvo. Od kaluđera o janičarima i Turcima nije mogao čuti lepu reč; slušao je samo ružne priče, a imao je priliku i sam da se uveri. Šta se u maloj duši ovog Hercegovca na putu od rodnog kraja do Jedrena dogodilo, pa je izabrao život u kavezu – Bog zna. A šta je i mogao; da se ne odrekne Hrista i „povede za hrišćanskim mučenicima, koje je, kao Đorđa Katovca, dao i njegov narod, stisne srce i izdrži muke. Ne, ne treba mu zameriti što se opredelio za onu narodnu: Robom ikad – grobom nikad. Ali . ne i činjenicu da je pred smrt, slušajući priče o Kosovskom boju, iskreno lio suze za Muratom, priželjkujući istu smrt za sebe.
Idi na vrh stranice!