Lafonten

Jutro tog avgustovskog dana igralo se razbacanim parčadima sunčevog ogledala. Sve oko mene bilo je svetlo i toplo, samo su u meni carovali Mraz i Mrak. Idem na popravni iz francuskog jezika. Roditeljima sam "prodao" priču o pecanju na obližnjem potoku. Taman posla da kažem za slabu ocenu, otac bi sigurno upotrebio vojnički opasač. Dosta sam učio i naučio, a ipak sam se bojao. Nastavnica je bila strašno ljuta na mene još od onog časa kad je celom razredu podelila jedinice, a poštedela Zorana za koga je vuk bio la rup. Dok se celo odeljenje kikotalo njegovom tečnom izgovoru, ja sam otišao korak dalje i rekao: "Nastavnice, Vi niste dali Zoranu jedinicu zato što stanujete kod njega."

I danas se čudim svome buntu, a i dobro se sećam da se nastavnica tako uzbudila da joj od grimase umalo nije spala perika. (Svi smo znali da je ćelava). Onda se malo sabrala i izrekla presudu: "Slušaj, ti derane, ja ti predajem tri predmeta, ima da ponavljaš!" I za nju i za mene spas je donelo zvono za kraj časa.

Biologiju sam nekako savladao, hemiju sam odgovarao ceo čas pred razrednim, a francuski ostade za popravni.

Dakle, tog, za ceo svet lepog, a za mene sudbonosnog jutra krenem na popravni s ludom mišlju da skočim u Savu ako ne položim.

Dok smo čekali "strašni sud", kroz prozor učionice videla se nestašna veverica na orahu u crkvenom dvorištu kako bezbrižno skakuće s grane na granu. Vrapci dosadno dživdžanišu. U tom trenutku ulazi prvo ona, ružna kao smrt, naprćena i nakostrešena, za njom nastavnik srpskog i razredni s ironičnim smeškom. Tema za pismeni zadatak: Qui était La Fontaine?

Odlično! Znam puno o tom piscu basni. Počnem polako i pažljivo da pišem. Kad eto ti nastavnika srpskog i tura mi u klupu udžbenik francuskog. On gura, ja odgurujem. On se malo čudi, a ja mislim: "Dogovorili se da me uhvate na prepisivanju i obore." Mnogo godina docnije doznao sam da je čovek imao dobre namere. Bilo kako bilo. Napišem sve što znam. Kraj. U hodniku skoro sat čekamo "presudu". Kad je razredni pročitao da sam položio, a moj drug Gliga pao, nisam se radovao, ali malo sam odahnuo.

Napolju je dan i dalje blistao, vrapci se svađali. Umesto u Savu, krenem kući. Kad sam ocu pokazao ocene, on planu: "Kakav si ti Srbin kad iz francuskog imaš bolju ocenu nego iz srpskog!?" Pokušao sam da objasnim razliku, on se maši za opasač, a ja zbrisah baki u zaštitu.

"Zlikovče, šta ti je opet krivo dete!", prosikta ona, on se, poštujući starije, umiri.

  P. Jokić