Чујем тупе ударце секире и спазим  два средњовечна мушкарца како секу изданке багрема за ражњеве. Ту ме обузме неко неописиво осећање туге. Буде ми јасно да она два крша од бицикла увезана конопцима на улазу у шуму нису бачена. Размишљам о томе како ће они ово суморно поподне уочи Ђурђевдана провести у напорном раду да би зарадили по пет-шест стотина динара, а ја стигао из хира и беса. Виде и они мене, али се праве да не виде. Да им не бодем очи, пођем дубље у шуму да их заобиђем и вратим се. Из сивог оловног неба просуше се ситне капи кише; топле, али влажне, брзо ми наквасише одећу. Напред шибље, лијане од дивље лозе и купине. До изласка  нема више од пола километра. Јасно се чује  брундање мотора камиона. Корак напред, лево-десно, па назад. Онда писак локомотиве и схватим да идем ка старом железном мосту на Сави, а не према Млекари. Тачно знам којим смером треба ићи, али долазе препреке; сад је непроходно растиње, а кад пронађем каву- такву чистину, ударим на мочвару. Видим неће бити лако. Сад се на путу испречила сува грана дивље купине; сагнем се да прођем и згазим другу, а она повуче горњу; да заштитим лице, потурим руку и онда бол и крв; бодље мале и танке, али уједају као змије. Након два сата тумарања, станем. Осећам пад нивоа шећера у крви; жедан сам и стално ми пред очима она зелена боца пива у ауту. Запалим цигарету и тешим самог себе. Није то ништа, помислим, извући ћу се, нисам дете. Тад приметим да нема звука камиона. Ма, хајде, опет се бодрим. Имам телефон. А и да зовем, то је последњи корак. Уосталом, ко би ме и нашао у овој „џунгли“( можда и не треба знак навода)? Наставим да се пробијам. Стаде киша, огласише се славуји, појави се сунце. Оно је добар путоказ. Имам часовник: четири после подне, сад ваља ићи према сунцу, али тамо је мочвара. Видим да ми ни сунце није од помоћи, јер је час са леве, час са десне стране мочваре. Шта се то са мном збива; јесам ли изгубио разум, или ме води нека невидљива рука из старих приповедања. Најзад схватим: ја сам на неком полуострву опкољеном мочваром. Потрошим још сат времена у лутању и да не беше једне плаве крпе, не бих ни приметио да се ја, уствари, вртим у круг. После три обиласка, заломим једну грану и обележим смер кретања. Јест, ђавола, опет код крпе. Пођем у супротном смеру; тамо-амо, па опет на крпу и тако шест пута. Пред седми полазак, видно уморан и мало заплашен, станем. Запалим цигарету, озбиљно се обратим Богу за спас, само да ме одавде избави, а после ћу ја лако. Да бих себе осоколио, почнем да снимам препреке, и једну љуску од јајета неке птице, може бити фазана који су кликтали недалеко од мене. Напокон се ослободим „зачараног“ круга око плаве крпе. Трагови неког копитара отворише какав-такав пролаз. Убрзо  у влажној земљи појавише се и отисци мојих патика. Одахнух, иако је за  мене био још најмање један километар хода. И тек што сам бригу претворио у радост, испред мојих ногу  скикну и  у густо шибље шмугну прасе дивље свиње. Е, тад сам се истински први пут уплашио. Не због прасета, него што је ту негде, вероватно, и његова мајка, а ја ни обичног штапа нисам имао. Тих  последњих три-четири стотине метара прешао сам у очекивању напада дивље свиње и у нади да га неће бити. И није га било.

Пењући се уз падину ка путу, размишљао сам o роману „Кроз пустињу и прашуму“. Сад ми је потпуно јасно: то Хенриково дело само je лепа и занимљива бајка која нема везе са реалношћу. Што би Вук рекао: „Нит је било, нити може бити“.

П. Јокић