Добро дошли

у

Табановић

код Шапца

Kroz pustinju i prašumu                           www.tabanovic.com

Nazad na lektiru

Naslovna

Fonetika

Glasovne promene

Glagolski vid i rod

Stilske figure

Test ličnosti

Zabava & igrice

Indijanski horoskop

 

O piscu Henrik Sjenkjevič POLJSKI NOBELOVAC HENRIK SJENKJEVIČ (Henryk Sienkiewicz) (1846-1916) Rođen 5. V 1846. godine u Voli Orkzejskoj u Poljskoj, umro 15. 06. 1916. u Veveu, Henrik Sjenkjevič je vrstan poljski realista. Poljski književnik,i dobitnik Nobelove nagrade za roman "Quo Vadis" 1905. godine. Njegovi romani su realistički; prate događaje ljudi koji prolaze kroz stvarne probleme i avanture. Proputovao je mnoge evropske države, proučavao je rimsku prošlost, pa i istoriju Poljske. Pisao je istorijske romane o Rimu "Quo Vadis" kao i o romantičarskoj- istorijskoj ljubavi prema svojoj zemlji o čemu je napisao tri značajnije knjige: "Ognjem i mačem, Potop, Pan Volovdijovski". Pisao je i novele iz seljačkog života svoje domovine. "Kroz pustinju i prašumu" je avanturistički roman koji prati avanture dvoje dece kroz Afriku. Pre nego što je napisao ovaj, a i mnoge druge romane, Sjenkjevič je posetio i Afriku iz koje je napisao "Pisma iz Afrike". "Ognjem i mačem, Potop, Pan Volodijovski" su romani koje je pisao o prošlosti svoje zemlje. Opisivao je kako su se Poljaci časno borili, ko je gubio, a ko pobeđivao. Sjenkjevič je bio veliki rodoljub. Zakleo se da će uvek braniti svoju zemlju ako bude bila na cedilu. Bio je željan budućnosti i sveta koje će proživeti. Sjenkjevič je završio filologiju u Varšavi, putovao po Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj i slao poljskim novinama putopise potpisane pseudonimom Litvos (Litwos). Mnogo toga je kasnije čuo o velikim piscima poput Dostojevskog i Tolstoja. On je žudeo za nečim novim, za nečim što još nije u svetu bilo otkriveno. Umro je u Švajcarskoj 1916. godine i ta smrt ga je omela u nečim što je hteo da ostvari: da se vrati u svoju domovinu i da pokuša da spase Poljsku, ma u kom položaju da se ona nalazila. Sjenkjevič je ostao najbolji poljski prozaik druge polovine 19-tog  veka.

Sporedni likovi Likovi Arabljana slikani su sa naglašenom notom verskog fanatizma. Među njima po tome se, ali i po okrutnošću, ističe Gebr   (vidi kako bičuje Nelu i Stašu), ili kad hoće Staši, za kaznu da odseče desnu ruku. Sujeveran je i bogobojažljiv. Njegov brat Idris, takođe, bogobojažljiv, ali je human   ( spasava Stašu od ludačkog bičevanja, sprečava Gebra da Staši odseče ruku). Razuman je, ali gramziv i slavoljubiv (Sanjao je da će ga zbog otmice dece Mahdi obasuti zlatom i da će ga učiniti bar emirom). Hamis, glavni organizator otmice, takođe sujeveran, ali civilizovan. U dubini duše zao, ali to prikriva. Kad pomisli da je došla potera, kleči pred Stašom i moli za oproštaj, ali čim se situacija promeni, na sceni je njegovo pravo lice, lice verskog fanatika. Mahdi je bio čovek srednjih godina, upadljivo gojazan i skoro crn, tetoviranog, okruglog lica nalik na crteže koji predstavljaju pun mesec. U jednom uhu imao je veliki kolut od slonovače. Nosio je belu odeću i belu kapu. Kao verski fanatik i dobar govornik saživeo se sa ulogom božijeg izaslanika; umeo je da svoje besede oboji jakim emocijama (vidi kako plače dok veliča rat protiv "nevernika") i tako pridobije ogroman broj pristalica, koji je stalno rastao, naročito posle borbi u kojima je izlazio kao pobednik.

Insert iz filma Kroz pustinju i prašumu

Književna vrsta: avanturistički roman Književni rod: epika Tema: Otmica dece Nele i Staše i njihovo spasavanje. Ideja (poruka): Utkana je u pohvalu  hrabrosti i snalažljivosti s ciljem da se među mladim čitaocima neguje duh patriotizma. "Poljska neće propasti ako ima sinove kakav je bio mladi Tarkovski. Mesto i vreme radnje: Egipat, Port Said, Afrika krajem 19-tog stoleća.

U pozadini priče o otmici dvoje dece kao strašan dekor poslužio je ustanak mahdista u Sudanu (1873/74. godine). Taj ustanak, protiv Egipta, ustvari, bila je borba protiv širenja engleskog kolonijalizma. Stav pisca prema ustanku izrazito je negativan, a njegova ocena netačna i tendenciozna, što valja imati u vidu prilikom čitanja ovog dela.

Fabula Zaplet počinje hapšenjem Smajina, njegove žene Ftime i njihove dece zbog toga što je Fatima rođaka Muhamed-Ahmeda Mahdija, vođe ustanka u Sudanu. On, naime drži veći broj Evropljana u zatočeništvu i nehumano s njima postupa. Egipatska vlast pod snažnim uticajem Engleske došla je na ideju da Smajina i njegovu porodicu menja za zarobljene Evropljane. Smajin ubedi vlasti da će on uspeti da nagovori Mahdija da pusti zarobljenike. Međutim, izneveri obećanje i pređe da se bori na strani ustanika. Fatima i deca ostaju u kućnom pritvoru. Ona, zatim, odlazi kod gospodina Raulisona, Nelinog oca, koji je kao jedan od direktora društva Sueckog kanala imao izvesnog uticaja na vlast, i moli ga da se kod vlasti zauzme za njeno oslobađanje. Istovremeno, pak, tajno šalje pismo Hamisu da otme Nelu, osmogodišnju Engleskinju, i Stašu, četranestogodišnjeg Poljaka, i odvede ih Smajinu kao taoce do njenog oslobođenja. Pošto su  gospodin Raulison i Vladislav Tarkovski, Stašin otac i glavni inženjer istog društva, morali otići van Port Saida  da nadgledaju radove, bilo je dogovoreno da Hamis povremeno k njima dovodi decu. On koristi tu priliku da uz pomoć Idrisa i Gebra otme decu. Tri dana njihovi roditelji uzalud su čekali na dogovorenom mestu, a onda shvate da su deca oteta, pa organizuju poteru. Karavan sa otetom decom skreće sa dogovorenog puta i prelazi u galop. Kad Staša vidi da kamile ne "lete" samovoljno, već da ih beduini šibaju, shvati da su oteti, i tu neprijatnu vest saopštava Neli. Predloži joj da bace rukavice kako bi ih potera mogla lakše pratiti. Međutim, rukavice pronađe Gebr i bičem udara Nelu, a Staša skoči da je odbrani, ali posle neravnopravne borbe, bude bičevan. Ko zna kako bi se to završilo da Idris ne zaustavi svog brata, nazvavši ga ludakom, reče da deca moraju Smajinu stići živa. Na putu kroz pustinju karavan nailazi na niz prepreka od kojih su, pre svega bile vremenske nepogode izazvane silnim olujama, žegom i kišom. Staša sve vreme razmišlja o begu. U jednoj prilici, dok su ostali spavali, dočepa se puške i municije, ali ga oda radosni Sabin lavež. Otmičari pobesneše i brzo ga savladaju. Gebr mu čak htede odseći desnu ruku, ali ga opet zaustavi Idris. U međuvremenu Mahdi je zauzeo Kartum, pa se broj njegovih pristalica stalno uvećavao. Čak i Sudanci iz potere pređoše na stranu otmičara. Staša poče da gubi nadu za spas. Računao je jedino s tim da će ih Smajin poštedeti radi razmene. Kad su posle niz dogodovština stigli kod "proroka" Mahdija, on od dečaka zatraži da pređe u islamsku veru. Pošto to Staša odbi, Mahdi ih pošalje na dalek i težak put uveren da će na tom putu umreti. Tako će on u očima sveta ostati milosrdan, a i osveta neće izostati. Otmičari su bili razočarani slabom nagradom za veliki trud i nerado su pristali na novo putovanje, pa su bili ljuti na decu. Pred sam put umre Nelina dadilja Dina. Da bi mladu Engleskinju utešili, dodele joj novu sluškinju crnkinju Meu. Kako je u mestima kroz koja su prolazili bilo malo hrane, deca su skoro gladovala. Kad je Staša za novac, što im je dao jedan dobroćudni Grk, kupio malo urmi i pirinča, Gebr mu otme hranu. Staša je morao da radi teške poslove, pa čak i da prosi da bi prehranio malu Nelu, a on je jeo samo kukuruz ukraden od kamila. Istovremeno, davao joj je i kinin (lek protiv groznice), a sam ga nije uzimao. Vrhunac radnje  je kad otmičari na putu ka Smajinu kroz klanac naiđu na lava. Kako ga nisu mogli zaobići, Gebru pade na um da zakolje svog roba, mladog crnca Kalija. Staša ga odvrati od zle namere, i zatraži pušku da ubije lava. Gebr i ostali se složiše. Staša zgrabi pune šake metaka i pušku. Ubije lava, a onda i Gebra i Hamisa. Beduini umesto da beže, potrče k Saši da ga zakolju, ali nisu prešli ni desetak koraka i oni padoše pogođeni mecima. Deca su konačno bila slobodna. Sad ih je bilo četvoro: Nela, Staša, Mea i Kali. Nela je bila strašno potresena jučerašnjim užasnim prizorom i nije mogla spavati. Budan je bio i Staša, koji je i sebe i Nelu ubeđivao da je morao ubiti otmičare, jer je bilo: "oni, ili mi". Jedno vreme deca su išla kroz klanac, a potom pređoše u džunglu. Tamo jedne noći umalo da nastradaju od lavova. Spas su našli na obližnjem drvetu. Lavovi, pak, rastrgnu tri konja, pa su deca sutradan jedva pronašli dva konja i magarca sa opremom. Ponovo se vraćaju u klanac, ali tu naiđu na stenovitu prepreku, koja je u zarobljeništvu držala i jednog slona. Staša je hteo da mu prekrati muke, jer je bio na umoru od gladovanja. Nela to nije dopustila, pa su slona morali da hrane. Onda je za Stašu došao najteži trenutak. Nela se razbolela od groznice, a kinina nije više bilo. Preživela je prvi napad, ali kad je posle desetak dana stigao i drugi, bila je tako iscrpljena da je buncala i nije mogla da hoda. Staša je mislio da je to kraj za devojčicu.  Obrt (peripetija): Međutim, Kali spazi u daljni dim, i Staša bez oklevana, bez obzira na opasnost, pešice kroz prašumu, još te noći pođe da traži lek. Imao je sreće jer kraj vatre spazi belog čoveka u krevetu. Bio je to izvesni Švajcarac Linde, koga je ranio divlji vepar. Linde mu da ne samo kinina, već i konja da se može brže vratiti. Nela se počela oporavljati, a Staša u znak zahvalnosti, obilazio je ranjenika. Međutim, posle tri dana Linde umre, pa Tarkovski u svoj logor povede njegovog slugu, crnca Nasibu.   Idi na vrh stranice!