Infinitiv je osnovni glagolski oblik koji ne kazuje ni ko vrši radnju, stanje i zbivanje, niti kad se to vrši - već samo imenuje radnju, stanje i zbivanje. U našem jeziku svi glagoli se završavaju na TI, ili ĆI (pevati, igrati, ljubiti itd; peći, leći, vući, tući itd.

INFINITIVNA OSNOVA
U dalekoj prošlosti, međutim, bilo je sve jednostavnije, jer svi glagoli su se završavali na TI: pevati, igrati, ljubiti, pekti, legti, tukti, vukti, rekti itd. U ta vremena bilo je mnogo lakše odrediti infinitivnu osnovu, pošto se odbijao samo završetak TI. Danas, takođe, nema problema sa glagolima koji se završavaju na TI, a ispred (TI) imaju vokal (samoglasnik) - infinitivnu osnovu gradimo jednostavno odbijanjem nastavka TI (pevati→ peva- ti, igrati→ igra- ti, ljubiti→ ljubi- ti). Dakle, infinitivna osnova u ovih glagola je PEVA, IGRA, LJUBI. Nevolje dolaze kad su u pitanju glagoli koji se završavaju na STI, ili ĆI. U tom slučaju mora se primeniti drugo pravilo: uzima se prvo lice jednine aorista (pređašnje svršeno vreme) tih glagola. Na primer od glagola peći - 1. l jd. glasi PEKOH. Kad obijemo nastavak OH - dobijamo infinitivnu osnovu; tako, recimo, od glagola PRESTI prvo lice jednine aorista glasi PREDOH, i opet odbijamo nastavak OH i dobijemo infinitivnu osnovu PRED. Naravno, ovo nije neki problem izuzev činjenice da učenici prvo uče šta je infinitiv i infinitivna osnova, pa tek onda šta je aorist. Dakako, nije kriv školski program jer da bi učenici naučili kako se gradi aorist moraju znati šta je INFINITIVNA OSNOVA. Spas je jedino u tome što mi ovim jezikom govorimo. I ovde smo na kraju pitanja ČEMU SLUŽE INFINITIV i INFINITIVNA OSNOVA? Odgovor: za gradnju drugih glagolskih oblika.