Био је мај, субота увече. Тата и мама отишли у позориште, а ја сам - по казни - остао сам.
Компјутер тражи лозинку. После неколико покушаја, одустајем. Уздам се у телевизију, али не налазим ништа
занимљиво. На 29-том каналу нема програма, само тамне тачкице на сивом екрану; скачу горе-доле,
лево-десно. Хватам једну неправилног облика. Одједном, она поче да расте, да се шири преко целог телевизора,
преображавајући се у сунцем обасјан пејзаж. Нисам се уплашио кад светлост уђе у собу.
Птице цвркућу; лептири лебде. Десно од мене, испод бујних крошњи необично скресаних платана, на дрвеним
клупама, седе спокојно људи млади и стари свечано одевени. Слушам како тихо, опуштено разговарају, али језик
не разумем.
Чудно је што, упркос бљештавој светлости, нема сенки: ни од људи, нити од стабала.
Лево поглед ми хвата групу деце на савршено-равном травњаку како се спремају за игру.
Игралиште за мали фудбал. Голови као у ватерполу, али нема голмана. Приђем ближе, и онда приметим да једино
ја имам сенку на трави. Тек тад схватам да мене овде нико не види. Прилазим сасвим близу. Почиње утакмица .
Игра је слична рукомету, само што лопту можеш носити колико хоћеш док ти је неко не отме, или је саиграчу не
добациш. У једном тренутку лопта паде мени у руке.
Деца са пољане погледаше горе. Ја замахнух према голу.
Лопта је летела тако успорено према стативама да је за собом остављала пенушави траг попут оног што се на
нашем небу види иза неких авиона. Недостајало је још неколико центиметара, па да заврши у мрежи кад се зачу
громовит урлик:
- Лазаре, сине!
Лопта, као иглом прободена, писну преображавајући се у тамну тачку на светлосивом екрану.
Ја се тргох и са сетом прозборих:
Ево ме, мама.
Kuda ideš, Evropo!?
Test iz književnosti za osmi razred