Linkovi:
Naslovna
Rešenja testa
Nazad na Lektiru
Roman Hajduk Stanko izbaciti iz lektire
Porodične lirske narodne pesme
Posleničke pesme
Običajne pesme
Ljubavne lirske pesme
Smrt Smail-age Čengića
Pretkosovski ciklus
Pokosovski ciklus
Marko Kraljević
Deca pišu
Kako napisati pismeni zadatak
Fonetika
Glasovne promene
Glagolski vid i rod
Stilske figure
Lek protiv raka
Biljke za šećeraše
Lekovite biljke
Jestive gljive u Mačvi
Zabava & igrice
Test ličnosti
Indijanski horoskop
Kako osvojiti devojku
Kako živeti sa mužem koji vara
Utisci o pesmi "Mali Radojica":
Pesma mi se dopada jer u čoveku budi divna osećanja što
ih emituje ljubav dvoje mladih uprkos neprijateljstvu i verskim
razlikama. Pesma bi još lepša bila da je autor dopustio Radojici da
poštedi život Bećiragi, jer mi ovaj Turčin iz pesme nije nosilac
negativnih osobina za razliku od njegove žene Bećiraginice.
|
Jezik i stil:
Sve pesme o
hajducima ispevane su u desetercu (stih od deset slogova). Narodni
pevač je tu neumoljivo dosledan, pa otud imamo mešavinu ekavice i
ijekavice, te upotrebu vokativa u službi subjekta. Od stilskih figura
istaknuto mesto imaju stalni epiteti, a pesma "Mali Radojica" počinje
slovenskom antitezom. Ova stilska figura zove se slovenska jer je ima
samo u pesmama slovenskih naroda, a karakteriše se time što prvo ima
pitanje, pa se nešto poredi, zatim se negira postavljeno pitanje i na
kraju daje tačan odgovor. U istoj pesmi je divan primer za gradaciju. To je stilska figura u kojoj se osećanja stepenasto ređaju od najslabijih do najačih,
ili obrnuto. Ovde su gradirane muke na koje stavljaju Radojicu: 1. lože mu vatru na grudima, 2. u nedra stavljaju guju prisojkinju, 3. udaraju eksere pod nokte, i na kraju
- najteža muka za junaka, a najlakša za običnog smrtnika: 4. lijepa Hajkuna.
|
|
Hajdučki ciklus narodnih epskih pesama
Hajduk, ova arapska reč u prevodu na srpski znači
- odmetnik, razbojnik. Prema tome, hajduci su razbojnici.
Kad je reč o srpskim hajducima, koji se naročito množe posle
najezde Turaka na srpske teritorije, romantično tumačenje da su oni borci za slobodu srpskog naroda,
nema valjane potvrde u stvarnosti. To su ljudi, koji su više iz
ličnih razloga otišli s druge strane zakona. Pljačkali su turske
karavane, ali nije im bilo mrsko da otimaju dragocenosti i od
imućnijih Srba. Zašto ih onda narodni pevači glorifikuju? Odgovor
bi mogao biti u pitanju: Zašto su ortodoksnog izdajnika Marka
Kraljevića ti isti pevači svrstali u najveće srpske junake!? Ovde
se, pre svega, radi o tome s koje strane posmatrate događaje; NATO
rušenje srpskih mostova, zgrade televizije i Avalskog tornja za
Srbe je teroristički čin, a za naše "prijatelje" Francuze, Amere i
Engleze "Milosrdni anđeo". Isto tako, epski veličanstveno rušenje
kula bliznakinja u Njujorku u direktnom prenosu na CCN-u za Amere
je bio teroristički čin, a za Arape i većinu Srba "Božja pravda".
No, vratimo se glavnoj temi. Hajde da kroz stihove analiziramo
skrivene motive hajdučije. Evo primera da se u hajduke odlazilo ne
samo zbog turske vlasti:
Knez Bogosav stade besediti:
„Pobratime, Starina Novače,
Kaži pravo, tako bio zdravo,
Sa šta, brate, ode u hajduke?
Kakva tebe oćera nevolja
Vrat lomiti, po gori hoditi,
Po hajduci, po lošu zanatu,
A pod starost, kad ti nije vreme?“
Veli njemu Starina Novače:
„Pobratime, kneže Bogosave,
Kad me pitaš, pravo da ti kažem:
Jest mi bilo za nevolju ljutu!
Ako moraš znati i pamtiti
Kad Jerina Smederevo gradi,
Pa naredi mene u argatluk,
Argatovah tri godine dana,
I ja vukoh drvlje i kamenje
Sve uz moja kola i volove
I za pune do tri godinice
Ja ne stekoh pare ni dinara,
Ni zaslužih na noge opanke.
I to bih joj, brate oprostio!
Kad sagradi Smederevo grada,
Onda stade pa i kule zida,
Pozlaćuje vrata i pendžere,
Pa nametnu namet na vilajet,
Sve na kuću po trista dukata!
Ko imade, i predade blago;
Ko predade, onaj i ostade.
Ja sam bio čovek siromašan,
Ne imadoh da predadem blago,
Uzeh budak, s čim sam argatovo,
Pa s budakom odoh u hajduke,
Pa se niđe zadržat ne mogoh
U državi Jerine proklete,
Već pobegoh do studene Drine,
Pa se maših Bosne kamenite.
("Rašta Novak
ode u hajduke")
Protiv Jerine,
poslednjeg otpora turskoj okupaciji, naš narod je smislio niz
gadosti samo zato što je bila stranog porekla.
Najpoznatiji mačvanski hajduk Stanko Aleksić koga je proslavio Janko Veselinović u romanu
"Hajduk Stanko" bio je običan razbojnik koji
je naročito pljačkao baš srpske domaćine i od ondašnje srpske
vlasti zbog toga bio na smrt osuđen. Kazna nije realizovana jer se
"iskupio" ratujući protiv Turaka na Ravnju gde je i poginuo. Tako
je Janko Veselinović, zbog druženja sa potomkom hajduk Stanka,
zaobišao istinu i ovog razbojnika pretvorio u narodnog heroja, a
čestitu familiju Miraždžića osramotio za sva vremena. Ovde bismo
mogli reći: nije opasno da vas neko u "žutoj" štampi naruži,
jer "sramota" te vrste živi nekoliko dana, opasno je kad vas neko
u tzv. umetničkom delu naslika kao izdajnika, jer ta presuda
živi vekovima, a da autori ostanu bez ikakve kazne ili bar moralne
osude. Zato se ja dobro čuvam na časovima srpskog jezika od
budućih "nušića" i "ćopića". Savet kolegama: "Pazite na svaku izgovorenu reč da ne postanete glavni lik komedije!"
Hajde još malo o hajducima. Istini za volju, valja reći da je i ovde bilo
izuzetaka, tj. čestitih ljudi, naročito u početku. Takođe, treba priznati
da hajduk nije bilo lako biti bez obzira na motive: Narodni pevač kaže:
"Moraš stići i uteći i na strašnom mestu postojati".
Inače, hajduci su se skupljali u družine od tridesetak članova. Imali su
vođu kojeg su zvali harambaša. To je po pravilu bio najhrabriji, ali i
najsuroviji hajduk čiju su zapovest ostali članovi izvršavali bez
pogovora.
Kadkad bi i oni bili uhvaćeni, i od zvanične vlasti na muke stavljani da odaju ostale drugove ili jatake.
Jatci su bili obični ljudi kod kojih su hajduci za vreme zime provodili
dane (hajdukovalo se od Đurđevdana, 6. maja - do Mitrovdana, 8.
novembra. "Stari Vujadin"je pesma koja
najbolje ilustruje odrednicu hajduk:
Lik Starog Vujadina:
U liku ovog hajduka date su osnovne karakteristike tipičnog srpskog
odmetnika u vreme turske vladavine: bio je "spreman",
kako narodno predanje kaže, "stići i uteći i na strašnom mestu
postojati".
Najjače do izražaja njegove vrline dolaze baš u trenucima kad ga
uhvaćenog muče. Dok tri dana Turci smišljaju muke za gorske hajduke,
Vujadin ne brine za svoj ponos, nego roditeljski savetuje sinove da
budu nepokolebivi pri mučenju:
"O sinovi, moji sokolovi!
Ne budite srca udovička,
No budite srca junačkoga,
Ne odajte druga nijednoga,
Ne odajte vi jatake naše,
Kod kojih smo zime zimovali,
Zimovali, blago ostavljali;
Ne odajte krčmarice mlade,
Kod kojih smo rujno vino pili.
Rujno vino pili u potaji.”
Pošto mu polome i
noge i ruke, Turci traže da izda drugove da mu ne bi živom oči vadili,
Vujadin šeretski odgovara:
Ne ludujte, Turci Lijevljani!
Kad ne kazah za te hitre noge,
Kojeno su konjma utjecale;
I ne kazah za junačke ruke,
Kojeno su koplja prelamale
I na gole sablje udarale;
Ja ne kazah za lažljive oči,
Koje su me na zlo navodile
Gledajući s najviše planine,
Gledajući dolje na drumove,
Kud prolaze Turci i trgovci.
|
Idi na vrh stranice!
|
|
|
Đevojka je svoje oči klela:
„Čarne oči, da bi ne gledale!
Sve gledaste, danas ne viđeste,
Đe prođoše Turci, Lijevljani,
Provedoše iz gore hajduke:
Vujadina sa obadva sina;
Na njima je čudno odijelo:
Na onome starom Vujadinu,
Na njem’ binjiš od suvoga zlata,
U čem paše na divan izlaze;
Na Miliću Vujadinoviću,
Još je na njem’ ljepše odijelo;
Na Vuliću bratu Milićevu,
Na glavi mu čekrkli čelenka,
Baš čelenka od dvanaest pera,
Svako pero po od litru zlata.”
Kad su bili bijelu Lijevnu,
Ugledaše prokleto Lijevno,
Đe u njemu bijeli se kula,
Tad’ govori stari Vujadine:
„O sinovi, moji sokolovi!
Vidite li prokleto Lijevno,
Đe u njemu bijeli se kula?
Onđe će nas biti i mučiti:
Prebijati i noge i ruke,
I vaditi naše oči čarne;
O sinovi, moji sokolovi!
Ne budite srca udovička,
No budite srca junačkoga,
Ne odajte druga ni jednoga,
Ne odajte vi jatake naše,
Kod kojih smo zime zimovali,
Zimovali, blago ostavljali;
Ne odajte krčmarice mlade,
Kod kojih smo rujno vino pili.
Rujno vino pili u potaji.”
Kad dođoše u Lijevno ravno,
Metnuše ih Turci u tavnicu,
Tavnovaše tri bijela dana,
Dok su Turci vijeć’ vijećali
Kako će ih biti i mučiti;
Kad prođoše tri bijela dana,
Izvedoše starog Vujadina,
Prebiše mu i noge i ruke;
Kad stadoše oči vadit’ čarne,
Govore mu Turci Lijevnjani:
„Kazuj, kurvo, stari Vujadine:
Kazuj, kurvo, družinu ostalu,
I jatake, kud ste dohodili,
Dohodili, zime zimovali,
Zimovali, blago ostavljali;
Kazuj, kurvo, krčmarice mlade,
Kod kojih ste rujno vino pili,
Pili rujno vino u potaji?”
Al’ govorili stari Vujadine:
„Ne ludujte, Turci Lijevljani!
Kad ne kazah za te hitre noge,
Kojeno su konjma utjecale;
I ne kazah za junačke ruke,
Kojeno su koplja prelamale
I na gole sablje udarale;
Ja ne kazah za lažljive oči,
Koje su me na zlo navodile
Gledajući s najviše planine,
Gledajući dolje na drumove,
Kud prolaze Turci i trgovci.”
Jedna od najlepših pesama iz ovog ciklusa jeste:
"Mali Radojica"
Ovaj nesumnjivo veliki, hrabar junak izdržava bez reakcije strašne muke poređane u gradaciji, a odaje se jedino pred lepotom devojke, što bi za običnog smrtnika bilo nezamislivo. On
glumi mrtva čoveka ne bi li ga bacili u more, ali na zahtev surove i
nepoverljive Bećiraginice stavljaju ga na grdne muke kako bi proverili je
li stvarno živ, "il' se tako načinio", kako veli Bećiraginica:
Onda veli aga Bećir-aga:
"Nos'te, sužnja, te ga zakopajte!"
Al' govori Bećir-aginica:
"Ev', bogami, nij' umro Rade,
nij' umro već se ućutio -
nalož'te mu vatru na prsima,
hoće li se pomaknuti, kurva!"
Lože njemu vatru na prsima,
al' je Rade srca junačkoga -
ni se miče, ni pomiče Rade.
Opet veli Bećir-aginica:
"A, bogami, nij' umro Rade,
nij' umro, već se ućutio -
već uvat'te zmiju prisojkinju,
te turajte Radu u njedarca,
hoće li se od nje uplašiti,
hoće li se, kurva, pomaknuti!"
Uvatiše zmiju prisojkinju,
pa turaju Radu u njedarca,
al' je Rade srca junačkoga -
ni se miče, ni se od nje plaši!
Opet veli Bećir-aginica:
"A, bogami, nij' umro Rade,
nij' umro, već se ućutio -
već uzmite dvadeset klinaca,
udrite ih pod noktove Radu,
hoće li se pomaknuti, kurva!"
I uzeše dvadeset klinaca,
udaraju pod noktove Radu;
i tu Rade tvrda srca bio -
ni se miče, ni dušicom diše.
Opet veli Bećir-aginica:
"A, bogami, nij' umro Rade,
nij' umro, već se ućutio -
sakupite kolo đevojaka
i pred njima lijepu Hajkunu,
hoće li se nasmijati na nju!"
Sakupiše kolo đevojaka
i pred njima lijepu Hajkunu.
Na Rada je kolo navodila,
preko Rada nogama igrala.
A kakva je, da je Bog ubije,
od sviju je i veća i ljepša,
ljepotom je kolo začinila,
a visinom kolo nadvisila -
stoji zveka na vratu đerdana,
stoji škripa gaća od sandala!
Kad je zgleda Mali Radojica,
lijevijem okom progleduje,
desnijem se brkom nasmijava.
A kad vid'la Hajkuna đevojka,
ona snimi svilena jagluka,
njime pokri Rada po očima,
a da druge ne vide đevojke;
pa je svome babi govorila:
"Jadan babo, ne griješi duše,
već nosite sužnja, zakopajte!"
Onda veli Bećir-aginica:
"Bre, nemojte zakopati kurve,
već ga bac'te u debelo more
te naran'te ribe primorkinje
lijepijem hajdučkijem mesom!"
Lik
Malog Radojice:
U lik ovog junaka, čije
ime asocira na radost življenja, narodni pevač je utkao dve krajnosti
hajdučkog života; na jednoj strani su bol i patnja, a na drugoj - radost i
ushićenje. Radojica je vanserijski heroj; ćutke podnosi najstrašnije muke,
a rizikuje da izgubi glavu zbog lepe ćerke svog dušmanina. On život ulaže
na jednu jedinu kartu, onu Njegoševu: "Ćud je ženska čudna rabota,
stotinu će promijeniti vjera da učini što joj srce žudi." I dobija
premiju: "od Hajkune pravi Anđeliju". U pesmi nema ni reči o njegovom
fizičkom izgledu; narodni umetnik našoj mašti dopušta da stvori tu sliku.
Međutim, jasno je kao dan da on Hajkunu više privlači hrabrošću i drskošću
da je pod smrtnom pretnjom pogleda i da joj se osmehne; (žene ne vole
slabiće). Za Radojicu bi se moglo reći još i to da je snalažljiv, ali ta
osobina može krasiti i običnog bojažljivog čoveka, pa joj ja ne pridajem
neki značaj.
|
Priredio: P. Jokić, nastavnik
| |
