Epska narodna poezija

Ciklus narodnih epskih pesama o hajducima

Autor: Petar Jokić, nastavnik

Hajduk, ova arapska reč u prevodu na srpski znači - odmetnik, razbojnik. Dakle, hajduci su razbojnici. Kad je reč o srpskim hajducima, koji se naročito množe posle najezde Turaka na srpske teritorije, romantično tumačenje da su oni borci za slobodu srpskog naroda, nema valjane potvrde u stvarnosti. To su ljudi, koji su više iz ličnih razloga otišli s druge strane zakona. Pljačkali su turske karavane, ali nije im bilo mrsko da otimaju dragocenosti i od imućnijih Srba. Zašto ih onda narodni pevači glorifikuju? Odgovor bi mogao biti u pitanju: Zašto su turskog vazala Marka Kraljevića ti isti pevači svrstali u najveće srpske junake!? Ovde se, pre svega, radi o tome s koje strane posmatrate događaje; NATO rušenje srpskih mostova, zgrade televizije i Avalskog tornja za Srbe je teroristički čin, a za naše "prijatelje" Francuze, Amere i Engleze "Milosrdni anđeo". Isto tako, epski veličanstveno rušenje kula bliznakinja u Njujorku u direktnom prenosu na CCN-u za Amere je bio teroristički čin, a za Arape i većinu Srba "Božja pravda". No, vratimo se glavnoj temi. Idemo kroz stihove da analiziramo skrivene motive hajdučije. Evo primera da se u hajduke odlazilo ne samo zbog turske vlasti:

Knez Bogosav stade besediti:

„Pobratime, Starina Novače,

Kaži pravo, tako bio zdravo,

Sa šta, brate, ode u hajduke?

Kakva tebe oćera nevolja

Vrat lomiti, po gori hoditi,

Po hajduci, po lošu zanatu,

A pod starost, kad ti nije vreme?“

Veli njemu Starina Novače:

„Pobratime, kneže Bogosave,

Kad me pitaš, pravo da ti kažem:

Jest mi bilo za nevolju ljutu!

Ako moraš znati i pamtiti

Kad Jerina Smederevo gradi,

Pa naredi mene u argatluk,

Argatovah tri godine dana,

I ja vukoh drvlje i kamenje

Sve uz moja kola i volove

I za pune do tri godinice

Ja ne stekoh pare ni dinara,

Ni zaslužih na noge opanke.

I to bih joj, brate oprostio!

Kad sagradi Smederevo grada,

Onda stade pa i kule zida,

Pozlaćuje vrata i pendžere,

Pa nametnu namet na vilajet,

Sve na kuću po trista dukata!

Ko imade, i predade blago;

Ko predade, onaj i ostade.

Ja sam bio čovek siromašan,

Ne imadoh da predadem blago,

Uzeh budak, s čim sam argatovo,

Pa s budakom odoh u hajduke,

("Rašta Novak ode u hajduke")

Protiv Jerine, poslednjeg otpora turskoj okupaciji, naš narod je smislio niz gadosti samo zato što je bila stranog porekla. Najpoznatiji mačvanski hajduk Stanko Aleksić koga je proslavio Janko Veselinović u romanu "Hajduk Stanko" bio je običan razbojnik koji je naročito pljačkao baš srpske domaćine i od ondašnje srpske vlasti zbog toga bio na smrt osuđen. Kazna nije realizovana jer se "iskupio" ratujući protiv Turaka na Ravnju gde je i poginuo. Tako je Janko Veselinović, zbog druženja sa potomkom hajduk Stanka (i finansijske podrške prilikom školovanja), zaobišao istinu i ovog razbojnika pretvorio u narodnog heroja, a čestitu familiju Miraždžića osramotio za sva vremena.

Ovde bismo mogli reći: nije opasno da vas neko u "žutoj" štampi naruži, jer "sramota" te vrste živi nekoliko dana, opasno je kad vas neko u tzv. umetničkom delu naslika kao izdajnika, jer ta presuda živi vekovima, a da autori ostanu bez ikakve kazne ili bar moralne osude.

Istini za volju, valja reći da je i među hajducima bilo izuzetaka, tj. čestitih ljudi, naročito u početku. Takođe, treba priznati da hajduk nije bilo lako biti bez obzira na motive: Narodni pevač kaže: "Moraš stići i uteći i na strašnom mestu postojati". Inače, hajduci su se skupljali u družine od tridesetak članova. Imali su vođu kojeg su zvali harambaša. To je po pravilu bio najhrabriji, ali i najsuroviji hajduk čiju su zapovest ostali članovi izvršavali bez pogovora. Kadkad bi i oni bili uhvaćeni, i od zvanične vlasti na muke stavljani da odaju ostale drugove ili jatake. Jatci su bili obični ljudi kod kojih su hajduci za vreme zime provodili dane (hajdukovalo se od Đurđevdana, 6. maja - do Mitrovdana, 8. novembra. "Stari Vujadin" je pesma koja najbolje ilustruje odrednicu hajduk:

Lik Starog Vujadina:

U liku ovog hajduka date su osnovne karakteristike tipičnog srpskog odmetnika u vreme turske vladavine: bio je spreman, kako narodno predanje kaže, stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Najjače do izražaja njegove vrline dolaze baš u trenucima kad ga uhvaćenog muče. Dok tri dana Turci smišljaju muke za gorske hajduke, Vujadin ne brine za svoj ponos, nego roditeljski savetuje sinove da budu nepokolebivi pri mučenju:

"O sinovi, moji sokolovi!

Ne budite srca udovička,

No budite srca junačkoga,

Ne odajte druga nijednoga,

Ne odajte vi jatake naše,

Kod kojih smo zime zimovali,

Zimovali, blago ostavljali;

Ne odajte krčmarice mlade,

Kod kojih smo rujno vino pili.

Rujno vino pili u potaji.”

Pošto mu polome i noge i ruke, Turci traže da izda drugove da mu ne bi živom oči vadili, Vujadin šeretski odgovara:

Ne ludujte, Turci Lijevljani!

Kad ne kazah za te hitre noge,

Kojeno su konjma utjecale;

I ne kazah za junačke ruke,

Kojeno su koplja prelamale

I na gole sablje udarale;

Ja ne kazah za lažljive oči,

Koje su me na zlo navodile

Gledajući s najviše planine,

Gledajući dolje na drumove,

Kud prolaze Turci i trgovci.

Jedna od najlepših pesama iz ovog ciklusa jeste:"Mali Radojica" Ovaj nesumnjivo veliki, hrabar junak izdržava bez reakcije strašne muke poređane u gradaciji, a odaje se jedino pred lepotom devojke, što je nepojmljivo za običnog smrtnika. Rade glumi mrtva čoveka ne bi li ga bacili u more, ali na zahtev surove i nepoverljive Bećiraginice stavljaju ga na grdne muke kako bi proverili je li stvarno mrtav, "il' se tako načinio", kako veli Bećiraginica: Onda veli aga Bećir-aga:

"Nos'te, sužnja, te ga zakopajte!"

Al' govori Bećir-aginica:

"Ev', bogami, nij' umro Rade,

nij' umro već se ućutio

nalož'te mu vatru na prsima,

hoće li se pomaknuti, kurva!"

Ovim stihom počinje stilska figura GRADACIJA.

Lože njemu vatru na prsima,

....

Uvatiše zmiju prisojkinju,

pa turaju Radu u njedarca,

al' je Rade srca junačkoga

ni se miče, ni se od nje plaši!

....

već uzmite dvadeset klinaca,

udrite ih pod noktove Radu,

I uzeše dvadeset klinaca,

udaraju pod noktove Radu;

i tu Rade tvrda srca bio

ni se miče, ni dušicom diše.

....

sakupite kolo đevojaka

i pred njima lijepu Hajkunu,

hoće li se nasmijati na nju!"

Sakupiše kolo đevojaka

i pred njima lijepu Hajkunu.

Na Rada je kolo navodila,

preko Rada nogama igrala.

A kakva je, da je Bog ubije,

od sviju je i veća i ljepša,

ljepotom je kolo začinila,

a visinom kolo nadvisila

stoji zveka na vratu đerdana,

stoji škripa gaća od sandala!

Narodni pevač u vizuelnu sliku unosi tonske efekte i prosto mami "mrtva" čoveka da pogleda:

Kad je zgleda Mali Radojica,

lijevijem okom progleduje,

desnijem se brkom nasmijava.

A kad vid'la Hajkuna đevojka,

ona snimi svilena jagluka,

njime pokri Rada po očima,

a da druge ne vide đevojke;

pa je svome babi govorila:

"Jadan babo, ne griješi duše,

već nosite sužnja, zakopajte!"

Ovako ponašanje Hajkune devojke na prvi pogled deluje neuverljivo, ali treba imati na umu da žene ne vole slabiće, a Rade je dokazao svoju snagu i sad je spreman umreti zbog ženske lepote. To u Hajkuni budi prvo divljenje, a onda i ljubav. Što bi Njegoš rekao: "Ćud je ženska smiješna rabota! Ne zna žena ko je kakve vjere; stotinu će promijenit vjerah da učini što joj srce žudi."

Onda veli Bećir-aginica:

"Bre, nemojte zakopati kurve,

već ga bac'te u debelo more

te naran'te ribe primorkinje

lijepijem hajdučkijem mesom!"

Rade kao dobar plivač izlazi iz mora, ubija Bećir-agu i njegovu ženu, pokupi njihovo blago, a lijepu Hajkunu uzima za suprugu i od nje "pravi" - Anđeliju. Obrt i rasplet deluju fantastično, gotovo neverovatnosamo. Međutim, ja narodnom pevaču zameram što je "ubio" Bećiragu, koji, po svemu sudeći nije zao čovek. Uz to Rade je ipak slikan kao razbojnik kome je novac iznad svega.

Jezik i stil:

Sve pesme o hajducima ispevane su u desetercu (stih od deset slogova). Narodni pevač je tu neumoljivo dosledan, pa otud imamo mešavinu ekavice i ijekavice, te upotrebu vokativa u službi subjekta. Od stilskih figura istaknuto mesto imaju stalni epiteti, a pesma Mali Radojica počinje slovenskom antitezom. Ova stilska figura zove se slovenska jer je ima samo u pesmama slovenskih naroda, a karakteriše se time što prvo ima pitanje, pa se nešto poredi, zatim se negira postavljeno pitanje i na kraju daje tačan odgovor. U istoj pesmi je divan primer za gradaciju. To je stilska figura u kojoj se osećanja stepenasto ređaju od najslabijih do najačih, ili obrnuto. Ovde su gradirane muke na koje stavljaju Radojicu: 1. lože mu vatru na grudima, 2. u nedra stavljaju guju prisojkinju, 3. udaraju eksere pod nokte, i na kraju - najteža muka za junaka, a najlakša za običnog smrtnika: 4.lijepa Hajkuna. Epska ponavljanja su još jedna odlika epske poezije. Pošto narodni pevači govore ili pevaju stihove, epsko ponavljanje je neophodno da se pevač odmori i smisli sledeći stih. U pesmi Mali radojica ponavljaju se stihovi:

"A, bogami, nij' umro Rade,

nij' umro, već se ućutio".

Lik Malog Radojice:

U lik ovog junaka, čije ime asocira na radost življenja, narodni pevač je utkao dve krajnosti hajdučkog života; na jednoj strani su bol i patnja, a na drugoj - radost i ushićenje. Radojica je junak bez premca; ćutke podnosi najstrašnije muke, a rizikuje da izgubi glavu zbog lepe ćerke svog neprijatelja. On život ulaže na jednu jedinu kartu, onu Njegoševu: "Ćud je ženska smiješna rabota, stotinu će promijeniti vjerah da učini što joj srce žudi." I dobija premiju: "od Hajkune pravi Anđeliju". U pesmi nema ni reči o njegovom fizičkom izgledu; narodni umetnik našoj mašti dopušta da stvori tu sliku. Međutim, jasno je kao dan da on Hajkunu više privlači hrabrošću i drskošću da je pod smrtnom pretnjom pogleda i da joj se osmehne; (žene ne vole slabiće). Za Radojicu bi se moglo reći još i to da je snalažljiv, ali ta osobina može krasiti i običnog bojažljivog čoveka, pa joj ja ne pridajem neki značaj. Ceni svoje drugare, ali je surovo osvetoljubiv, a pohlepan je i na zlato i srebro; zato i jeste hajduk.