Mit i stvarnost:

Istorija srpskog naroda zabeležila je mnogo heroja, ali u usmenom predanju niko nije toliko slavljen kao turski vazal Marko Kraljević. Otkud je ovaj pravi izdajnik, koji je ratujući na turskoj strani i poginuo, u narodno predanje ušao kao srpski junak, teško je odgonetnuti. Najbliže zdravom razumu je objašnjenje da je bilo zabranjeno Srbima da pevaju o svojim junacima, a Marko Kraljević je bio turski junak, a istovremeno i Srbin. Bilo kako- bilo, tek ovaj lik je u mašti naroda pretočen u velikog borca za slobodu obespravljene raje. Dakle, Marko Kraljević je definitivno bio najpopularniji junak kod narodnih pevača i pripovedača, koji su stvorili mit o čoveku nenadmašne snage i hrabrosti. Bio je mitski, danas bismo rekli virtuelni, zaštitnik Srba od surovih turskih osvajača i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma značajno, jer su na taj način Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neuništivim snom o slobodi, koju su davno izgubili. Stvarajući u svojoj mašti takve likove poput Marka, oni su verovali da će Bog da se smiluje na njihove patnje i zaista pošalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih oslobodili otomanskih okova. Iako je Marko Kraljević u stvarnom životu bio turski vazal, tj. izdajni, koji se borio na turskoj strani, njima je bilo potrebno da veruju da postoji takav junak, hrabar i neuništiv, koji će ih voditi do slobode. O ovom junaku ispevano je oko trista pesama, pa se one proučavaju kao zaseban ciklus bez obzira na to što Marko sudeluje i u događajima koji su opevani u drugim ciklusima.
U pesmama Kraljević Marko je uvek tu da reši najteže probleme. Izuzetno je pošten i nepristrasan: u odluci kome pripada carstvo - ne upravlja se "ni po babu (ocu), ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga" ("Uroš i Mrnjavčevići") i zbog toga umalo da od nezadovoljnog oca (kralja Vukašina) - pogine.
U pesmi "Marko Kraljević ukida svadbarinu" Marko za sve svadbarinu plati tako što lišava života odmetnika i nasilnika crnog Arapina.
Marko ne otklanja probleme samo srpskih velikaša i sirotinje raje, nego čak i turskoga cara, "svoga počima" kako ga od milošte zovu naši guslari, što jasno ukazuje na činjenicu da je narod svestan činjenice da je Marko turski vazal (fr. plemić potčinjen državnom vladaru). O toj potčinjenosti i pomaganju sultanu ima više pesama.
U pesmi "Marko Kraljević i Arapin" zaplet počinje kad se ovaj nasilnik, pošto je sagradio kulu u primorju, obrati sultanu:
"Gospodine, care od Stambola!
Kod mora sam kulu načinio,
Po njojzi mi nitko šetat' nema,
A jošte se oženio nisam;
Pokloni mi šćercu za ljubovcu;
Ako l' mi je pokloniti nećeš,
A ti hajde na mejdan junački."
Car traži megdandžije, ali se nijedan ne vrati, sve ih pogubi Arapin, pa se još i naljuti te dođe pred Stambol, i naredi harač:
I na Stambol on nametnu namet:
Sve na noćcu po jalovu ovcu
I furunu ljeba bijeloga,
Jedan čabar žežene rakije,
Po dva čabra crvenoga vina,
I po jednu lijepu đevojku,
Te mu služi crveniku vino,
A noći joj b'jelo lice ljubi...
Ali tu nije kraj sultanovim nedaćama, jer Arapin dođe pred carske dvore i polupa mu sve prozore, tražeći devojku. Car u nevolji obeća kćerku:
Kad to začu careva đevojka,
Cvili jadna, kako ljuta guja:
"Jaoh mene do Boga miloga!
Za koga sam lice odgajila!
Da ga ljubi crni Arapine!"
Spas se javlja carici u snu:
Đe joj na snu čoek govorio:
"Ima, gospo, u državi vašoj
Ravno polje široko Kosovo,
I grad Prilip u polju Kosovu
U Prilipu Kraljeviću Marko:
Vale Marka, da je dobar junak;
Pošlji knjigu Marku Kraljeviću,
Posini ga Bogom istinijem,
Obreci mu blago nebrojeno,
Nek ti otme šćercu od Arapa.."
I da skratim priču. Marko se u početku nećkao, jer je Arapin silan junak, ali kad mu knjigu (pismo) careva kćerka krvlju iz lica napiše:"...bogom brate, Kraljeviću Marko!
Bratimim te Bogom istinijem,
I kumim te Bogom istinijem
I vašijem svetijem Jovanom,
Ne daj mene crnu Arapinu", on pristaje:
"Jaoh mene, moja posestrimo!
Zlo je doći, a gore ne poći.
Da s' ne bojim cara i carice,
Ja se bojim Boga i Jovana;
Baš ću poći, da neću ni doći."

Idi na vrh stranice!