Ciklus epskih pesama o Marku Kraljeviću

Autor: Petar Jokić, nastavnik

O fiktivnom junaku Marku Kraljeviću ispevano je više od 300 pesama, koje po tematici i vremenu pripadaju pretkosovskom, kosovskom i pokosovskom ciklusu, ali se svrstavaju i u poseban ciklus pesama o Marku Kraljeviću, jer on po njima živi više od 300 godina i nije umro nego je po jednoj legendi samo zaspao da se opet "probudi" kad Srbima dođe do nevolje. Doduše, ima i jedna psema pod nazivom Smrt Marka Kraljevića Poseban deo pesme predstavlja priprema Marka Kraljevića za smrt. On seče glavu Šarcu, britku sablju prebija na četvoro, bojno koplje lomi na sedmoro, da ne bi dopali Turcima. Svoj topuz baca u debelo sinje more i kaže: "Kad moj topuz iz mora iziš'o, onda 'vaki junak postanuo!" Za putnike namernike piše knjigu. Ostavlja tri ćemera blaga, jedan za one koji će ga ukopati, drugi za crkve, a treći za "kljaste i slijepe" da o njemu pevaju i pominju ga. Marko baca zlatan divit u bunar i leže na zelenu dolamu kraj bunara, i Bog mu je jednostavno uzeo dušu ka sebi

Lik Marka Kraljevića iz epske poezije

Iako u stvarnom životu Marko Kraljević, sin kralja Vukašina, nije bio ni mnogo fizčki snažan, narodni pevači i pripovedači stvorili su legendu o njemu kao čoveku-junaku neustrašivom u boju i po cenu života parvednom prilikom odlučivanja o važnim pitanjima. To najbolje ilustruje pesma Uroš i Mrnjavčevići. 1. Velikaši se otimaju o Dušanovo carstvo.2. Čauši dolaze kod protopop Nedeljka da on kaže na kome je carstvo. Neljudski se ophode prema njemu, šibaju ga kamdžijom. 3. Čauši dolaze i na dvore Kraljevića Marka tražeći da on kaže na kome je carstvo. Ovde imamo sasvim drukčije ophođenje: klanjaju se jer se boje Marka. 4. Majka Jevrosima savetuje sina Marka da govori "ni po babu ni po stričevima, već po pravdi boga istinoga".

Kol´ko Marko težio na pravdu,

tol´ko moli Jevrosima majka:

"Marko sine, jedini u majke,

ne bila ti moja rana kleta,

nemoj, sine, govoriti krivo:

ni po babu ni po stričevima,

već po pravdi boga istinoga;

nemoj, sine, izgubiti duše;

bolje ti je izgubiti glavu

nego svoju ogr´ješiti dušu".

"A mojј babo, Vukašine kr!alju!

"Malo l' ti је tvoje kraljevine?

Malo l' ti је? Ostala ti pusta!

Već s' о tuđe otimate carstvo.

А ti strče, despote Uglješa!

Malo l' ti је despostva tvojega?

Malo l' ti је? Ostalo ti pusto!

Već s' о tuđe otimate carstvo.

А ti striče, vojvoda Gojko!

Malo l' ti је vojvodstva tvojega?

Malo l' ti је? Ostalo ti pusto!

Već s' о tuđe otimate carstvo.

Vidite li, Bog vas ne vidio!

Knjiga kaže, na Urošu carstvo,

Od oca је ostanulо sinu..."

Marko tako presuđuje i za malo da izgubi glavu od oca svoga. Marko nijije samoljubiv jer ume da prizna da je zahvaljujući lukavstvu i pomoći natprirodnih bića (vila Raviojla) pobedio boljeg junaka od sebe: u pesmi Marko Kraljević i Musa Kesadžija U pesmama Kraljević Marko otklanja probleme i sirotinje raje: Marko Kraljević ukida svadbarinuU ovoj pesmi se govori o tome kako Marko sreće osedelu kosovku devojku te je pita zašto se nije udala, a ona mu odgovara koko je Arapin prekomorac zakupio od cara Kosovo i na raju silan namet nametnu:

"Kosovo ga i poji i rani;

"Ko s' udaje, trideset dukata;

Ko se ženi, tridest i četiri;

Koji ima, te toliko dade,

Taj se junak može oženiti

I devojka mlada udomiti;

A u mene braća siromašna,

Nema blaga, da Arapu dadu,

U tome sam jadna zaostala,

Te se nisam mlada udomila;

Sa toga sam sreću izgubila..."

Srdit Marko jezdi niz Kosovo,

Roni suze niz junačko lice,

A kroz suze gnjevno progovara:

"Oj davori, ti Kosovo ravno!

"Šta si danas dočekalo tužno,

"Posle našeg kneza čestitoga,

"Da Arapi sad po tebi sude!

"Ja sramote podneti ne mogu,

"Ni žalosti velike trpiti,

"Da Arapi taki zulum čine

"I da ljube mlade i devojke.

"Danas ću vas, braćo, osvetiti,

"Osvetiti, ili poginuti."

Na kraju pesme Marko ubija Arapina i tako za sve svadbarinu plati. Marko pomaže čak i turskoga cara, svoga počima kako ga od milošte zovu naši guslari, što jasno ukazuje na činjenicu da je narod svestan činjenice da je Marko turski vazal (fr. plemić potčinjen državnom vladaru). O toj potčinjenosti i pomaganju sultanu ima više pesama. U pesmi Marko Kraljević i Arapin zaplet počinje kad se ovaj odmetnik i nasilnik, obrati sultanu:

"Gospodine, care od Stambola!

Kod mora sam kulu načinio,

Po njojzi mi nitko šetat' nema,

A jošte se oženio nisam;

Pokloni mi šćercu za ljubovcu;

Ako l' mi je pokloniti nećeš,

A ti hajde na mejdan junački.

Car traži megdandžije, ali se nijedan ne vrati, sve ih pogubi Arapin, pa se još i naljuti te dođe pred Stambol, i naredi harač:

I na Stambol on nametnu namet:

Sve na noćcu po jalovu ovcu

I furunu ljeba bijeloga,

Jedan čabar žežene rakije,

Po dva čabra crvenoga vina,

I po jednu lijepu đevojku,

Te mu služi crveniku vino,

A noći joj b'jelo lice ljubi...

Ali tu nije kraj sultanovim nedaćama, jer Arapin dođe pred carske dvore i polupa mu sve prozore, tražeći devojku. Car u nevolji obeća kćerku:

Kad to začu careva đevojka,

Cvili jadna, kako ljuta guja:

Jaoh mene do Boga miloga!

Za koga sam lice odgajila!

Da ga ljubi crni Arapine!"

Spas se javlja carici u snu:

Đe joj na snu čoek govorio:

"Ima, gospo, u državi vašoj

Ravno polje široko Kosovo,

I grad Prilip u polju Kosovu

U Prilipu Kraljeviću Marko:

Vale Marka, da je dobar junak;

Pošlji knjigu Marku Kraljeviću,

Posini ga Bogom istinijem,

Obreci mu blago nebrojeno,

Nek ti otme šćercu od Arapa"...

I da skratim priču. Marko se u početku nećkao, jer je Arapin silan junak, ali kad mu knjigu (pismo) careva kćerka krvlju iz lica napiše:

..."bogom brate, Kraljeviću Marko!

Bratimim te Bogom istinijem,

I kumim te Bogom istinijem

I vašijem svetijem Jovanom,

Ne daj mene crnu Arapinu".

Marko pristaje:

"Jaoh mene, moja posestrimo!

Zlo je doći, a gore ne poći.

Da s' ne bojim cara i carice,

Ja se bojim Boga i Jovana;

Baš ću poći, da neću ni doći."

Dramatična zbivanja se penju do usijanja kad na putu do careva dvora Marko u ponoć svrati na jezero da napoji konja Šarca; tamo susreće svoju posestrimu koja je došla da se udavi, jer nema ko da je spase:

Kako dođe na jezero mlada,

Pokloni se zelenu jezeru,

Pak jezeru stade besjediti:

"Božja pomoć, zeleno jezero!

Božja pomoć, moja kućo vječna!

U tebe ću vijek vjekovati,

Udaću se za tebe, jezero,

Volim za te, nego za Arapa."

U dijalogu između nesrećne devojke Marko shvata da je to careva kći:

"Ne kuni me, moja posestrimo!

Ja sam glavom Kraljeviću Marko."

Kad to začu lijepa đevojka,

Objesi se Marku oko vrata:

"Bogom brate, Kraljeviću Marko!

Ne daj mene crnu Arapinu."

Reče njojzi Kraljeviću Marko:

"Posestrimo, Turkinjo đevojko!

Dok je mene i na mene glave,

Ne dam tebe crnom Arapinu;

Nemoj drugom kazivati za me,

Veće kaži caru i carici,

Nek mi štogođ za večeru spreme,

Al' neka mi vina ne omale,

Nek mi pošlju u Novoga hana"...

Marko odsedne u Novom hanu i pijucka vino:

Ne pije ga čim se vino pije,

Već leđenom od dvanaest oka,

Pola pije, pola Šarcu daje;

Naravno, ceo Stambol je rano zatvorio radnje i kafane sve od straha crna Arapina. Ovoj sceni napasnik se divi, al' se i čudi kako je Novi han otvoren, pa misli da u njemu nema nikog ili je neko suludo čeljade što za njegov strah ne znade. U neizbežnom susretu dva junaka prvo počinje rat rečima, a onda i pravi okršaj:

Da je kome stati, te viđeti,

Kad udari junak na junaka:

Crni Arap na Kraljića Marka!

Niti može pogubiti Marka,

Nit' se dade Arap pogubiti;

Stoji zveka britkijeh sabalja.

Ćeraše se četiri sahata;

Kada viđe crni Arapine,

Da će njega osvojiti Marko,

On okrenu tanku bedeviju,

Pa pobježe kroz Stambol-čaršiju.

Za njime se naturio Marko;

Al' je brza pusta bedevija,

Brza mu je, kao gorska vila,

I tijaše da uteče Šarcu;

Pade Marku na um topuzina,

Pak zaljulja pokraj sebe njome,

Stiž' Arapa među pleći žive,

Arap pade, a Marko dopade,

Odsiječe od Arapa glavu...

Na kraju car, carica i njihova kći spremaju Marku bogate darove uz zahvalnost što ih oslobodi napasnika:

Poslaše mu sablju okovanu,

Na kojoj su tri balčaka zlatna,

I u njima tri draga kamena,

I međ' njima carev pečat stoji,

Da ga vezir pogubit' ne može,

Dok čestitog cara ne zapita;

Sve poslaše Kraljeviću Marku:

"Eto, Marko, blaga nekoliko;

Ako l' tebe ponestane blaga,

Opet dođi poočimu tvome."

Kad je reč o našoj epskoj poeziji, naročito o pesmama starijih vremena, treba imati u vidu da one nimalo verno ne slikaju istorijska zbivanja bez obzira na to što su učesnici istorijske ličnosti. One imaju samo jedan istinski cilj: da u mladim naraštajima probude rodoljubivo osećanje, pa ih tako treba i čitati. Tako je isto i kad je reč o geografskim pojmovima: Ima, gospo, u državi vašoj ravno polje široko Kosovo, i grad Prilip u polju Kosovu, u Prilipu Kraljeviću Marko. Danas i deca znaju da je Prilep u Makedoniji, a ne na Kosovu.

Umesto predgovora

Ko je bio Marko Kraljević? - Bio je turski junak, a istovremeno i Srbin. U narodnom predanju ovaj fiktivni lik osim imena i prezimena nema dodirnih tačaka sa istorijskom ličnošću. Sve je plod mašte i kuknjave zbog izgubljenog carstva.

Iako je Marko Kraljević u stvarnom životu bio turski vazal, i bio obavezan da ratuje i protiv Srba, u narodno predanje ušao je kao čovek nenadmašne snage - oličenja poštenja i pravde, te od Boga poslat zaštitnik siromašnih, nejakih i potlačenih. Njegov "pesnički" fizički izgled usklađen je sa visoko-moralnim osobinama; naslikan je kao krupan, snažan čovek: imao je brkove "kao jagnje od pola godine". Sve na njemu od odeće do konja bilo je vanserijski. Da bi uvek, baš uvek, bio pobednik, pomažu mu natprirodna bića kao što je vila Ravijojla. Čuvaju ga anđeli, kao i sam Bog. Ali ne bez razloga, jer Marko je ne samo hrabar i snažan, nego i pošten, pravedan i nepristrasan ("Uroš i Mrnjavčevići"): Poštujući ljudske i Božje zakone, on presuđuje da je carstvo ostalo nejakom Urošu. Zamalo da zbog toga izgubi glavu kad njegov nezadovoljni otac, kralj Vukašin, potegne sablju, gine jedan Božji anđeo da spasi Marka. Njega se plaše svi, a on se jedino boji Boga i svetog Jovana Krstitelja. Narodni stvaralac Marku suprotstavlja najbolje borce, neki su čak i od Marka jači, ali oni osim snage nemaju nijednu pozitivnu osobinu; nasilnici su kojibezrazložno ugnjetavaju slabije od sebe, pa tiraniji stati na put, ljudska je najsvetija dužnost. Pošto je Marko zaštitnik obespravljenih i slabih, na njegovoj strani su Božja pravda, i natprirodna bića. S druge strane, naglasak se stavlja na činjenicu da je pobeda veća i značajnija što je protivnik jači, a to je moguće ako se boriš za pravednu stvar, onda ti i Bog pomaže.

Još o pesmama ovog ciklusa ovde