O piscu

Dragoslav Mihailović

Dragoslav Mihailović (Ćuprija, 17. novembar 1930) je srpski književnik, redovni član SANU, dobitnik mnogih književnih nagrada i priznanja, prevođen na više evropskih jezika.

Rođen u Ćupriji, studirao u Beogradu Filozofski fakultet na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Sa dvadeset godina biva hapšen i poslan na Goli otok. Fakultet završava 1957. godine, ali ne uspeva da nađe stalno zaposlenje i često je menjao posao.

Roman „Kad su cvetale tikve“ prvi put je objavljen 1968. godine i izazvao je u to vreme značajnu reakciju socijalističkog režima. Predstava koja je trebalo da se igra po ovom romanu je zabranjena, a sam autor tvrdi da ju je Josip Broz lično zabranio. Sem ovog, Mihailović je objavio i sledeća dela:

• „Frede, laku noć“

• „Petrijin venac“

• „Čizmaši“

• „Goli otok“

• „Crveno i plavo“

• „Vreme za povratak“

• „Gori Morava“

Glavni lik

Ljuba nema nekih posebnih dilema, djeluje po nahođenju i po “zakonima nužnosti i verovatnoće”. Čak i kad je u pitanju osveta, on zna šta treba raditi i nema dilema, samo čeka pravi trenutak. Zbog osvete se ne kaje. Nostalgija, na koju je osuđen da se bori bez nade da je pobedi ili da je se makar oslobodi Ljuba Šampion,  ne opravdava zlo i nasilje koje je vladalo u njegovom "rodnom" životu i kraju, ona samo još jednom ispostavlja na dnevni red umetničkog osmišljavanja sveta problem identiteta pojedinca, mesto i ulogu prostora prebivanja u formiranju tog identiteta i čuvanja njegove celovitosti u sudaru sa nepovoljnim uslovima i prilikama života. Život beogradske periferije, na kojoj raste Ljuba Šampion, temelji se na principu jačeg i dominacije sile. Taj princip uslovljava stalno nasilje na koje se junak, sasvim prirodno, toliko navikava da ga shvata kao jedini mogući način bitisanja, kao normu postojanja. Čak i kad sledeća žrtva nasilja postane njegova sestra, on ne preosmišljava situaciju. Smrt sestre izaziva želju za osvetom i kažnjavanjem krivca, a ne podsticaj da se odrekne sile i nasilja.

Cvet tikve

Dragoslav Mihailović:

"Kad su cvetale tikve"

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman

Autor: Dragoslav Marković

Mesto i vreme radnje: Dušanovac za vreme II svetskog rata i prve decenije posle toga

Glavni lik: Ljuba Šampion

Tema: Sudbina Ljube Šampiona

Ideja (poruka): Osnovna ideja dela mogla bi se ilustrovati Šantićevom porukom: "Bolji su svoji i krševi goli, no cvjetna polja kud se tuđin kreće". Uz to nameće se zaključak kako su uslovi života i društvene okolnosti presudni za pojedinca, tj. njegov karakter, s čim se ja ne bih složio, jer uvek imamo izbor. U suprotnom svi bismo, u socijalističkom režimu, prošli kao Ljuba ili čak gore od njega. Dakle, ovde je pre reč o neskladu između želja i mogućnosti. "Nije siromah ko malo ima, već ko mnogo želi"; "Junakova majka najpre zaplače."

Umesto predgovora

Kad su cvetale tikve je naziv romana Dragoslava Mihailovića, objavljenog 1968. godine. Ovaj prvi Mihailovićev roman, od tada objavljen u više od dvadeset izdanja, zauzima značajno mesto u srpskoj književnosti i kulturi poslednjih decenija XX veka. Roman je u vreme izdavanja izazvao značajnu reakciju socijalističkog režima. Danas se roman „Kada su cvetale tikve“ preporučuje u srednjoškolskom obrazovanju Republike Srbije i preveden je na trinaest jezika.

Na poziv redakcije NIN-a i Zavoda za udžbenike, glasovima desetorice kritičara roman je izabran na

off-listu deset najboljih romana od onih koji su od 1954. do 2004. godine nezasluženo ostali bez NIN-ove nagrade — prestižnog književnog priznanja.

Kritičar Marko Nedić, karakteriše roman Kad su cvetale tikve „kao vrlo složen i u osnovnom sadržinskom sloju romaneskne priče i njenog značenja, i u tretiranju glavnog junaka i njegovog karaktera, kao i u ključnim tačkama u motivaciji teksta“. U romanu je uočljivo nekoliko važnih elemenata njegove strukture i primenjenog narativnog postupka koji su međusobno povezani. Jedan od njih odnosi se na priču romana  u prvom licu i na posebnu ulogu koju u pričanju ima jezik književnog junaka, ujedno i naratora dela, drugi na način na koji on doživljava odlazak iz Beograda i način na koji prikriva želju da se u njega nekad ipak vrati, sledeći na korišćenje narativnih sredstava da bi se priča romana razvijala po zakonitostima dobro komponovane prozne celine. Među najvažnijim momentima svakako je narativna perspektiva iz koje se saopštava sudbina Ljube Šampiona. U tom kontekstu je veoma važno što se glavni lik i fiktivni narator tokom cele priče obraća nekom svom nevidljivom slušaocu i pasivnom sagovorniku, koji se, nijednom ne oglašava vlastitim iskazima.

Fabula

“Kad su cvetale tikve” kratki je roman sa prilično jednostavnom fabulom. Narator je Ljuba Sretenović Šampion, nekadašnji prvak u boksu, a sadašnji jugoslavenski emigrant u Švedskoj. Ljuba priču počinje predstavljanjem i opisom trenutnog stanja, a onda priču vraća u prošlost i priča je bez prekida i većih digresija do kraja. Iz perspektive sadašnjosti, života u senci ili privida života, Ljuba se retrospektivno okreće prošlosti, Dušanovcu 50ih godina. Njegova ispovest je  naročitog tipa.
Prva rečenica priče je “Ne, neću se vratiti”. Po njoj možemo zaključiti da je lik u dilemi da li da dođe ili ne dođe u domovinu. U njemu se bore dve sile – nostalgija, koja ga vuče nazad, i strah od kazne zbog ubistva, koja ga sprečava da se vrati. Po prvoj rečenici može se zaključiti da je njegova konačna odluka da se ne vrati i da ta sila pobeđuje. Ali po zadnjem pasusu, u kome se obraća naratoru, vidi se da mu ta odluka i nije tako jednostavna: “A vi, ako nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava – plače za njim; jedan čovek koji još može da se uzda – jedino u rat.” Ovde on misli na jedan “mali pametan rat” kad bi domovina pozvala dijasporu i ponudila mu amnestiju, a on se “čist” borio za nju.

On priča svoju priču  o svom ratnom detinjstvu, letu 1944. kada zbog bombardovanja nisu išli u školu što je bio pravi raj za njega. Priča o svom prvom seksualnom iskustvu kada mu je ***** - kelnerica "skinula junfer" a u pitanju je bilo grupno silovanje. Priča o tome kako je sa društvom jurio "ribe"po Dušanovcu, o posledicama sukoba Staljin – Tito po njegovu porodicu, o tome kako su 1948. u političkim previranjima stradali "ćale" i "burazer",o boksu i napredovanju u karijeri, kako se zamerio mangupskom kralju Stoletu Apašu na jednoj igranci zbog dugonoge brucoškinje iz Kragujevca zbog čega će kasnije glavom platiti Ljubina sestra Dušica, o majci koja je doživela nervni slom i umrla jer se jedan ludak uhvatio devojaka i boksa, a druga dva ludaka politike (a jedino dobro dete joj stradalo). Ljuba će se osvetiti Stoletu, tada bolesniku od tuberkuloze, a potom će prekinuti sve veze sa sredinom u kojoj je odrastao i emigriraće najpre u Austriju, a potom u Švedsku. Iz završne rečenice romana shvatamo da Ljuba Šampion svoj život u Švedskoj doživljava kao konačno izgnanstvo iz zemlje za kojom će zauvek čeznuti. Njegov život je život u senci, turobna zamena za prošli život na Dušanovcu. Odnos prošlost-sadašnjost, Jugoslavija - Švedska jasno je predočen i u uvodnom delu romana. Ljuba voli svoju ženu Inge i usvojenog sina Arnea, ali kad ga uhvati nostalgija u stanju je da vozi tri dana i tri noći do granice sa Slovenijom, otvori prozor, udiše naš vazduh i sluša naš jezik i potom se vrati "kući".

To je priča čoveka koji svodi račune i pita se šta je u njegovoj prošlosti bilo presudno za njegovu čemernu sadašnjost, šta je bio razlog njegovog izgnanstva iz pravog života u svet senki? Citat koji je Mihailović stavio na početak svog dela, a koji svojom arhaičnošću i visokim stilom odskače od modernog romana, pruža odgovor na ovo pitanje. Reč je o citatu Danilovog učenika (XII-XIV vek) koji govori o onima koji "lišeni slave svoje" i vođeni"silama kuda neće" stigoše na konačno odredište života. Ovaj epigraf je zapravo  ugao iz kog pisac želi da posmatramo junakovu sudbinu. Kad se Ljuba pita: "Jesam li ja ovo?" i šta je to što ga je u životu dovelo do švedske čamotinje, to je upravo pitanje o silama koje nas protiv naše volje vode kuda nećemo do konačnog poraza i poniženja.
Pripovedač često koristi zamenice ovako i ovoliko da objasni izgled ili veličinu nečega. Kao da se sa čitaocem nalazi u istoj sobi. Mnogo koristi žargon.
Na dva mesta u tekstu spominju se tikve i to pre i posle tuče Ljube i Stoleta. Navodno, “tuberani” umiru kad cvetaju tikve, a to nije bilo u vreme tuče. Spominjanje tikava bilo je deo njihovog verbalnog izazivanja pre tuče. Posle tuče tikvine cvetove spominje Stole. Pita Ljubu da li ih je kad video, a kad ovaj odgovori da se ne seća, Stole kaže da on jeste “onda, iza šumice. Bilo ih je u onim kukuruzima.” Reč “onda” upućuje nas da se to odnosi na neki slučaj koji je poznat njima obojici, a to bi moglo biti u leto 1944. kad je Ljuba “izgubio” nevinost ili kada je Stole silovao njegovu sestru. Tako se naslov “Kad su cvetale tikve” može povezati i sa mogućim “naslovom” “Kad smo gubili nevinost”.
 

Idi na vrh stranice!

Павел Рудјаков
Роман Д. Михаиловића "Кад су цветале тикве" у контексту српске прозе 60-70-их година 20. века
мотив сеобе јунака
............................
Било би преувеличано сматрати мотив сеобе „проналаском” управо српске књижевности, тим пре, неодвојивим атрибутом књижевности 20. века, јер је он познат од античких времена, вишеструко је отелотворен у конкретној историјској форми у разним националним књижевностима током читавог времена постојања тог феномена, у тзв. светској књижевности.
Поред тога, неспорна је чињеница и да је у српском културно-психолошком ареалу мотив сеоба, како због објективних, тако и субјективних фактора, добио посебан значај, задобивши чак и на светском фону потпуно оригинално звучање и уобличење релативно целовите филозофеме са јасно означеним низом чинилаца.
Главни разлог за такво стање очигледно треба видети, с једне стране, у склоности српског етноса ка испуњавању дубоким метафизичким садржајем чак и потпуно „прозирних” историјских догађаја по току и значењу (углавном, трагичних за Србе), а с друге, за тако релативно малобројан народ, у огромној количини катастрофалних препрека и радикалних промена природног историјског развоја, почевши од познате битке на Косову пољу 1389. године и даље у десетинама других.
Као један од јарких примера такве склоности може да послужи тзв. „косовски мит”, који се не без основа разматра као неодвојиви део и чак као својеврсни угаони камен српске националне свести, захваљујући чему се историјски утврђен трагични пораз у бици против Турака у „паралелној” равни у односу на материјалну раван, прихвата и осмишљава као духовна победа, као почетак принципијелно друге етапе постојања етноса у новој његовој улози, „богоизабраног”, месијанског.
Други пример чини филозофема сеоба, коју је, у принципу, такође могуће одредити као један од „митова”, чврсто укорењених у српској националној свести. Историјски предуслови њене појаве и јачања била су многобројна пресељавања већих или мањих група Срба са места традиционално компактног живљења на друге територије, најпре у потрази за средствима за живот (како сами Срби кажу, „трбухом за крухом”), а потом с циљем ослобођења од турског (касније аустријског), како физичког, тако и духовног јарма. Међу најпознатија таква пресељења спада за Србе култна сеоба 1690. године, на челу са Арсенијем Чарнојевићем до Аустрије, те сеоба у Русију у 18. веку.
Управо последњи историјски догађај је дао и почетни подстицај познатом српском књижевнику 20. века, Милошу Црњанском за уметничко истраживање теме српских сеоба и обликовања индивидуално особеног филозофског погледа на њих.
Мотив сеобе, подсећам, постоји и у роману Д. Михаиловића Кад су цветале тикве, мада се, за разлику од споменутог романа М. Црњанског, не налази у предњем плану приповедања, и не игра одлучујућу улогу у процесу формирања садржаја дела. Код Михаиловића овај мотив има своје специфичности, условљене, управо, општим карактером романа и особеностима обликовања његовог садржаја.
Јунак Д. Михаиловића — Љуба Шампион, — као и јунак М. Црњанског, дакле, креће у кардиналну промену места сталног боравка, а с тим, и у промену начина живота. Међутим, за разлику од Павла Исаковића из Сеоба-2, за самог Љубу са њему прирођеним алгоритмом разумевања света, практично лишеног дубоких уопштавања и оцена, такав развој догађаја изгледа немотивисан. За пажљивог читаоца, пресељење јунака у потпуности је у духу ауторске замисли, логично произилази из атмосфере доминације зла и насиља, у коме стално борави како главни јунак, тако и сви други ликови романа.
Мотив сеобе у роману Кад су цветале тикве је изведен, другостепен. Он се јавља као додатни елемент, условљен особеном судбином јунака. О сеоби, при томе, ни јунак, ни аутор не мисле као о самосталном, самодовољном и вредном решењу. Прилике се стичу тако да је јунак приморан да се пресели у нови крај, изнуђено прекинувши везе са дотадашњим стаништем. Нови амбијент, при томе, баш никако не изазива његову очараност. С обзиром на чисто материјалну страну, тамо је, безусловно, добро, али на равни субјективног поимања, не може бити речи о било каквом поређењу са простором у коме је јунак провео свој претходни живот.
Јунак романа Кад су цветале тикве исељава се спонтано, без плана о новом боравишту као о „обећаној земљи”. Павле Исакович креће у Русију, најпре јер му је постало веома лоше у Аустрији, а затим, јер му се Русија свиђа (тачније, она представа о Русији коју је он сам себи створио; судар те представе са реалношћу у једном тренутку довешће до дубоког разочарења јунака). Љуба креће из родне Југославије на Запад, само зато, што му је у Југославији мучно, без икакве идеје да ће му тамо куда је кренуо уистину бити добро. Представа о месту на које ће се преселити, у његовој свести уопште не постоји. Када се, стицајем околности, јунак тамо нађе, он ново окружење прихвата искључиво формално, као место привременог боравка тела, потребно дотле, док дух тражи пут за препород.
Сеобу Љубе Шампиона не прати промена његовог идентитета. „Поновно откривање” новог простора карактеристично за Павла Исаковича, не дешава се у његовом случају.
За јунака М. Црњанског сеоба је изнад свега пут духовне потраге, усавршавање не само услова свог постојања, него и самог себе, за јунака Д. Михаиловића — то је чисто физичко, материјално кретање у простору, које ни на који начин није повезано са представама о идеалном простору, нити са маштом о свом духовном препороду у том новом простору и захваљујући коме и том метафизичком садржају који му јунак придаје.
Управо та суштинска разлика условљава и различита реаговања сваког од ликова на непогодан (или не сасвим погодан) развој догађаја на новом месту боравка. Павле Исакович се разочарава. Љуба-Шампион се затиче у плену носталгије, коју не могу да униште ни одсутност материјалних проблема, ни сасвим нормалан, уређен породичан живот.
Носталгија јунака, као и неке њене манифестације (као, нпр. пробање бензина на пумпи крај Љубљане, који се јунаку чини веома укусан и пријатан), задобијају хипертрофиран изглед. На одређеној етапи развоја приповести може се стећи утисак да аутор романа свесно оптерећује стање свести лика изазвано носталгијом, да би оспорио правилност Љубиног решења о бекству из Југославије. У неком трену чак набацује се, помало, можда баналан закључак о томе да је код куће боље апсолутно све, укључујући и насиље у коме је Љуба живео, лежање у затвору, које му је очигледно претило, смрт рођених, које му је било суђено да доживи. При томе, питање, у којој мери тај закључак одговара ауторском погледу нас свет, остаје отвореним за дискусију. На наш поглед, књижевниково разумевање ситуације је дубље и сложеније. Он је, подсећам, далек од предлагања поједностављених схема и свођења проблема на банална решења.
Код Павла Исаковича представа-машта, с којом се повезују сва надања и на којима се темељи унутрашњи свет, постаје нови простор, а код Љубе-Шампиона — ново стање свест, садржај који одређује носталгија. Моћ тог осећања достиже такву снагу, да јунак Д. Михаиловића почиње да машта о рату (!), као о једином, по његовом мишљењу, инструменту који би му дозволио да се врати у домовину. Вратити се, раскрстивши на тај начин већ не само на равни свести, већ и у равни материјалног живота, своју ранију одлуку о исељењу.
 

 Priredio: P. Jokić