Kad se Ćopićeva
zbirka pripovedaka, bolje reći kratkih priča, pod naslovom Bašta
sljezove boje početkom sedme decenije
prošlog veka pojavila, mnogi poznati i priznati kritičari tog vremena dali
su joj najviše ocene, i epitet "najboljeg, najvećeg lirskog pesnika koga je
srpska književnost ikad imala"( Milovan Danojlović: Najbolji Ćosić). U prilog tome ide i činjenica da mu je ovo delo donelo
Njegoševu nagradu. U Bašti je reč o jednoj vrsti biografije,
koja ne podrazumeva hronološki sled događaja iz piščevog života, nego
doživljaje i događaje koji su pisca inspirisali za književno
stvaralaštvo. Zato i nije čudno što se u predgovoru
Bašti sljezove boje
navodi da se "život i delo" Branka Ćopića "čudesno podudaraju". U ovoj
zbirci kratkih priča, Ćopić slika zgode i nezgode dečaka i staraca: prve
kad u pupoljku života otkrivaju neobičan svet odraslih, a druge na izmaku
života dok evociraju najlepše stranice svog postojanja koje ih odvode u
bezbrižne trenutke detinjstva. Knjiga je podeljena u tri celine:
Jutra plavog sljeza,
Nesmireni ratnik i
Dani crvenog sljeza. Priče su nezavisne, vezuju ih
jedino glavni likovi: deda Rade, stric Nidžo, samardžija Petrak i dečak
Baja (narator), kao i vreme i ambijent.
Ciklus Jutra
plavog sljeza posvećen je ranom detinjstvu kad se mnogo sanja i
žudi za nepoznatim, kad svet liči na bajku. Dani
crvenog sljeza još uvek čuvaju vedrinu,ali se javljaju i opori
tonovi. Ako bismo za prvu figurativno mogli reći da predstavlja jutro,
Nesmireni ratnik je podne, a poslednja
- veče.
Humor je glavno obeležje ove zbirke,
on najčešće izvire iz dijaloga, a komičan efekat dolazi od neobičnih reči
i izraza kao što su: parip, vantazije, božije goveče, konjska muvo,
kenjac jedan itd. Ima i
preterivanja u građenju likova. "Od pogleda na termometar djed je dobijao
vrtoglavicu i stuživalo bi mu se u stomaku, a od vaser-vage je zakretao
glavu kao od urokljivih očiju"( Čudesna sprava )..."Taj Blagoje išao je
nekoliko puta u Ameriku...Pričalo se da je jednom otputovao s goveđim
pasošem, nekim koji je glasio na nečiju žutu kravu, pa su ga zbog toga, u
šali, nazivali i Žuta Krava, a i to mu je dobro pristajalo jer je bio
plavokos i nosio žute brkove" ( Ženidba moga strica).
Prva priča, koja nosi naslov zbirke Bašta sljezove boje, počinje tvrdnjom
da muškarci slabo razlikuju boje. Tom prilikom autor ističe kako je njegov
deda Rade bio prava neznalica: "... skoro preko
noći, rascvjetao bi se u bašti kraj naše kuće crni sljez..." To nije moglo
promaći deda Radu, pa bi progunđao: " Pazider ga, sva se bašta modri kao
čivit". Drugi put bi za istu baštu rekao da se crveni i onda je za
tu godinu bila crvena.
"Djedov rođak
Sava Damjanović, nekadašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost
ispičutura i pričalica , i nenamerno je znao da najedi mog dobrog djeda.
Dok djed priča, on ti ga istom začuđeno prekine":
- Otkud lisica
crvena kad je žuta!
-Hm, žuta? -
beči se djed. - Žut je tvoj nos.
Pripovedač nam dalje kazuje kako je
zbog dedove tvrdoglavosti oko boja i sam nadrljao u školi kad je
učiteljici uporno tvrdio da je vuk zelen.
Jedna od najboljih priča iz ove
zbirke je Pohod na mjesec (svrstana je
u Čitanku za V razred osnovne škole). Ona počinje
naglašavanjem gušenja unutrašnje energije zanesenih dečaka od strane
starijih. Spas dolazi jedino kad u goste dođe samardžija Petrak jer tad
stege olabave i dečak to obilato koristi.
Pohod na mesec označava
ljudsku radoznalost i čežnju za dalekim, nepoznatim, iskonsku ljudsku
potrebu da se sazna ono što je zagonetno i tajnovito, ali i da
se čovek odvoji od svakodnevnog, i tvrdokornog života.
Mesec simboliše ono što je nepoznato, daleko i hladno, ali i čovekovu
imaginaciju i san koja se preko dana krije. Dedova vatrica simboliše
ono što je zemaljsko, blisko, označava sigurnost zaštitu i toplinu,
prijateljstvo i ljubav.
Najjači utisak, međutim, na mene
ostavila je priča pod nazivom Potopljeno
detinjstvo. Posle mnogo leta u rodno mesto, vraća se dečak u
liku starca. Sećanja naviru. Dok setno posmatra dolinu koju je kao dečak
kamenitim drumom ostavio, nalazi da tu ništa više nije isto. Sad je pred
njim samo pusto bledo nebo odslikano u mirnoj vodi veštačkog jezera i
natraške okrenuti brežuljci u njegovom ogledalu. U dijalogu dečaka i
starca doznajemo čega se sve dečak odrekao na rastanku. Četrnaestogodišnji
dečak se najpre oprostio od pitomih zečeva, dobre stare kuće, ali
pamćenje pojačava sliku kad mu je lugarova Danica dugo mahala
iza niske ograde u cveću.
- Zar nisi
poželeo da joj se još jednom vratiš za korak-dva natrag, da je još
jednom...
- Da poželeo
sam, zastao, ali se ipak nisam vratio... Nisam, ali sam se kasnije, u
tuđini, hiljadu puta okrenuo iza sebe i tražio dragi lik,
priželjkivao svoju trinaestogodišnju prijateljicu, ali sve je već
bilo prekasno...Kud li mi se samo žurilo?
Pita se starac, pitam se i ja, pitamo
se svi mi koji smo ko zna čega radi, ostavili rodni zavičaj.
Dečak Baja
(pisac) glavni je lik i narator, akter skoro svih zbivanja u
Bašti. Ona je, ustvari, vrt
njegovog detinjstva. Dečak je naslikan spektrom najlepših boja, gotovo
bez ijedne mane: pametan je, radoznao, maštovit, fizički slabašan,
ali, kad znamo "da snaga klade valja, a um
caruje", i to mu dođe kao vrlina. Nehotimično, međutim, Ćopić
otkriva i jedan minus: nemilosrdan je prema osobama iz svog okruženja.
Tako, recimo, svog deda Rada, koji ga je
odgajio, za koga van teksta priče, govori s ljubavlju, u priči
ga prikazuje prvo kao racionalnog brđanina, poštenog čoveka, odanog
porodici, ali unuk se ne ustručava da ga predstavi i kao svojevrsnog
čudaka koji je"od pogleda na
termometar...dobijao vrtoglavicu, a od vaser-vage... zaokretao glavu
kao od urokljivih očiju". Još gore je prošao
stric Nidžo, predstavljen kao notorna
pijandura, koji život provodi u bunilu. Uzalud pisac ističe njegovu
odlučnost i hrabrost kao dobrovoljca u srpskoj vojsci tokom Prvog
svetskog rata kad se između redova može provući da je i to plod
šljivovice. Drugi put autor izvrgava ruglu Nidžinu muškost jer ga prva
žena ostavlja, naglašavajući de je došla kao devica, i vratila se kući
kao devica. Bruka je pukla. Naročito kad se ispostavi da je Nidžo u
matičnim knjigama upisan: "Ime - Nikola,
pol - žensko". Šteta se teško popravlja u "bajci" posle druge
ženidbe kad selom hoda tuce dece Nikolinog obličja kao plod snašinih
provera njegove muškosti po obližnjim kukuruzištima i šikarama.
Najbolje je prošao samardžija Petrak,
večita skitnica, koji jedanput godišnje nekoliko dana gostuje u kući
Ćopića, baš u vreme kad se peče rakija. Pregleda sve samare i popravi
što treba. Ali ono što je najvažnije za vreme njegovog boravka popuste
domaće stege prema dečaku, nestane granice između onog: šta se sme,
šta se ne sme, to je vreme autor krstio kao Petrakovi dani.
Petrak je starac, koji, očito, bolje od ostalih odraslih razume dečiju
radoznalost za svetom koji ga okružuje. Uprkos poznim godinama on je
nemiran, veliki zanesenjak i maštar. Zato on bespogovorno pristaje
da sa dečakom krene u lov na mesec sa grabuljama. I kad poduhvat
propadne, jer se mesec stalno izmiče, on teši dečaka: "Utekao
lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nađi dolje u selu dječaka od
koga je mjesec klisnuo tako brzo". (Neka cepidlaka, kao
ja, mogla bi se upitati da li je Petrakovo ponašanje plod
ugušene "vantazije" u mladosti, ili je opet svemu kriva
šljivovica).
U svakom slučaj, neizbežan je
zaključak da je bilo "opasno" družiti se sa budućim pripovedačem
( vidi kako slika
Nikoletinu Bursaća), a još "opasnije" biti njegov rođak.
