Добро дошли у Табановић код Шапца

Sofokle: Antigona

Linkovi:
Naslovna
Mapa sajta
Nazad na  Lektiru
Stilske figure
Test ličnosti
Glagolski vid i rod
Lek protiv raka
Smrt Smail-age Čengića
Glasovne promene

O piscu

Sofokle (Σοφοκλης) (rođen oko 495. god. pre n.e. na Kolonu Hipiju, umire 406. god. pre n.e. u Atini), jedan od najznačajnijih predstavnika helenske tragedije, pored Eshila i Euripida.
Sofokle je bio na prilično visokim državnim položajima. U ratu sa Samom bio je član strateškog saveza zajedno s Periklom. Radio je kao diplomat, političar i svećenik. Osnovao je zajednicu za Muze koja je okupljala najslavnije umetnike toga doba.
Epitaf mu glasi: "Krijem u ovom grobu Sofokla, koji je prvi mesto stekao tragičkom umetnošću, najčasniji ukras."
Kao i Eshila, Aristofan ga je portetisao u svojim „Žabama”, a takođe i Frinih u svojim „Muzama”. Plutarh opisuje kako se Sofokle prvi put takmičio i odmah odneo prvu nagradu, a Eshil je teško podneo taj poraz. Stari izvori tvrde da Sofokle nikad nije bio poslednji u takmičenju, i da je imao dvadesetak pobeda (Eshil ih je imao 13, a Euripid 5, od čega je jedna posmrtna). S „Filoktetom” je takođe dobio prvu nagradu, a tragedija je značajna po tome što se junak pokušava ubiti na samoj pozornici, što je za tadašnje poimanje tragedije bilo nečuveno. Sofokle(oko 495-406/5)je jedan od trojice grčkih tragičara, koji su u ovoj dramskoj vrsti ostvarili najviše domete. Bio je vrlo plodan dramski pisac: u dvadeset sedmoj godini napisao je Triptolemu I pobedio Eshila, u devedesetoj godini napisao je Edipa na Kolonu. Pripisuje mu se 130 drama, 114 je poznato po imenu. Sačuvano je samo sedam drama: Ajant, Elektra, Car Edip, Antigona, Edip na Kolonu,Trahinjanke i Filoktet.
 

Sofokle: "Antigona"
 Književni rod: drama

Književna vrsta:  tragedija

Tema: U Antigoni u sukob dolaze Kreont i Antigona zbog zahteva države i zahteva porodice, a kako ni Kreont ni Antigona ne odstupaju, tragedija je neminovna. Pošto se Kreont ogrešio i o božje zakone postoji i sukob između bogova i Kreonta, a budući da su bogovi svemoćni, tu gubitnik mora biti Kreont.

Ideja (poruka): Treba poštovati one zakone koji ne ugrožavaju ljudski moral i koji podstiču ljudsko dostojanstvo.

Mesto i vreme radnje: Atina oko petog stoleća pre nove ere.

Frederik Lejton: slika Antigone
Antigona: Ime u prevodu znači: "nesalomiv", "protiv generacije"

 Fabula

Antigona je klasična tragedija starogrčke dramske umetnosti. Pored dela od 5 epizoda ima i još početni deo-prolog i završni deo-eksodu, u koji je uključena i katastrofa drame. Glavni likovi u drami su: Antigona, ćerka tebanskog kralja Edipa, njena sestra Ismene, novi kralj tebanski Kreont, njegov sin Hemon, njegova žena Euridika i prorok Tiresija.

Prolog: Antigona dolazi kod sestre Ismene i govori joj o novom zlu koje se sprema: kralj Tebe, ujak Kreont, izdao je zapovest da se Eteokle, njegov mlađi brat, poginuo u odbrani prestola i Tebe, može sahraniti sa svim počastima, ali ne i stariji poginuli brat Polinik, koji je ušao u Tebu da preuzme presto od brata uveren da njemu pripada. Odlukom Kreonta njega niko ne sme niti pokopati, niti oplakati. Ismena ne želi ništa da razrešava na svoju ruku jer im je nesreće dosta: otac Edip, kralj Tebe, saznavši da se greškom oženio svojom majkom i sa njom izrodio četvoro dece rukama je sebi iskopao oči, a majka im se obesila, dok su braća u međusobnoj borbi izginula. Antigona to doživljava kao izdajstvo brata i spremna je da kao sestra, umre, ali ne i da nosi sveti greh i dopusti da ptice i psi raznose bratovljevo telo. Ismena odbija da učestvuje u tome. 
Prva epizoda: Kreont upoznaje podanike sa svojom odlukom da se Polinik ne sme sahraniti na tradicionalan način jer u njemu vidi čoveka koji je hteo da sruši Tebu i da uništi njen život. Dolazi stražar koji saopštava da je neko već pogazio njegov zakon: Polinikovo telo je prekriveno zemljom. Ta vest u Kreontu je izazvala bes i naređuje da se krivac pronađe. Oglašava se hor i ta horska pesma je himna čoveku i jedno od najlepših mesta u drami.

Druga epizoda: Stražar dovodi Antigonu pred kralja Kreonta, uhvaćenu u trenutku oplakivanja  brata. Iz dijaloga se vidi da ona ne pristaje da ljudski zakoni budu iznad Božijih i svetih zakona jer su oni stariji i svako treba da ih se drži. Dolazi Ismena koja bi da podeli odgovornost sa sestrom, na što Antigona ne pristaje. Hor se oglašava pesmom.

Treća epizoda: Dijalog između Kreonta i sina Hemona, zaljubljenog u Antigonu. Hemon odvraća oca od namere da je usmrti jer je nedužna i narod je na njenoj strani. Po njemu, mudrost je saslušati šta drugi govore i misle. Kreont tada ističe da državom upravlja kralj, a ne narod i da je strogost nešto po čemu se meri moć vladara. On donosi odluku da Antigonu živu zazidaju, i da hranu dobije tek toliko da preživi.

Četvrta epizoda: Antigona, odlazeći u smrt, jadikuje što umire mlada i neostvarenih snova. 

Peta epizoda: Na scenu stupa mudrac Tiresija; ubeđuje Kreonta da odustane od izvršenja kazne, pozivajući se na svoje mudračko iskustvo. Kreont oseća da greši, ali sad je već sve kasno. 

Eksoda (završni deo): Glasnik donosi tragičnu vest o ishodu Kreontove odluke: Hemon je ušao u grobnicu kod Antigone, ali kasno - ona je već bila mrtva,(obesila se). Kada je naišao otac Kreont sa namerom da oslobodi Antigonu, na njega je jurnuo Hemon, da bi se nakon toga probo mačem. Majka Euridika, od žalosti za sinom, ubija se, a Kreont jadikuje nad gubitkom sina i žene, kriveći sebe za udes koji ga je snašao. Tragediju završava hor pesmom.

Kritički osvrt:

U središtu dramskog zbivanja je Antigona i njena sestrinska ljubav, a izvor sukoba i uzrok Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti na jednoj strani, i naloga ili diktata srca i nepisanih zakona morala - na drugoj strani. Pojedinac (Antigona) suprotstavljen je vlasti u liku Kreonta. Antigona u prevodu znači - "protiv generacije"). U tom suprotstavljanju pojedinac je usamljen i nemoćan,te je njegovo stradanje neminovno. Glavni junak, Antigona, od samog početka zna da će tako biti, ali, i pored toga ne odustaje od svojih namera koje su uzvišene. Iz tih razloga je i ovo stradanje glavne junakinje poprimilo oreol tragičnosti,jer ona se bori za pravo na ljubav prema bratu koja je starija od svakog zakona, za pravo da sama odlučuje kako će postupati. Iako strada i ispašta, Antigona ne mrzi.Između ljubavi i mržnje ona bira ljubav jer kako kaže: za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena. U borbi za slobodu odlučivanja, a za ljubav, za to prirodno pravo da bratu oda dužnu poštu, Antigona pokazuje hrabrost, odlučnost i doslednost, ali ujedno i nežnost i požrtvovanost. Snagu joj daje i uverenje da postupa časno i da se zalaže za pravednu stvar koja ne povređuje društvene norme. Međutim, ona ipak strada. (U tome i leži njena tragička krivica - svesno je izabrala ono što je zabranjeno). Naravno, na njenoj strani su i božji zakoni, za koje će sama reći da su nepisani ali večni. Dramski tokovi, zbivanja, ispoljavanja ostalih junaka drame i nastupi hora razotkrivaju svu tragiku junakinje. Lepota Sofoklove drame je i u tome što ni Kreonta, uzročnika Antigoninog stradanja i tragike, ne prikazuje kao suviše mračnu i izopačenu ličnost. Kraj drame, naročito njegova jadikovanja pokazuju da je i sam veliki stradalnik i najveći gubitnik.

Zanimljivosti i anegdote

Kao i mnoga druga grčka imena, Sofoklovo takođe ima značenje. To je složenica od σοφός (sophos) = "mudar" κλέος (kleos) = "slava". Ime mu tako dobija značenje "slavan po mudrosti". U braku s Nikostratom imao je sina Ijofona koji je bio ljubomoran na druge sinove, posebno na to što je Sofokle najviše voleo unuka drugog sina. Ijofon je tako podigao tužbu protiv svoga oca optužujući ga za staračku slaboumnost te je tražio da  se stavi pod tutorstvo. Sofokle je pred sudijma pročitao deo svoje drame koju je upravo stvarao, a sudije su ga potom oslobodili, jer čovek koji može tako lepo pisati, ne može biti senilan. O njegovoj smrti kolaju brojne anegdote. Jedna kaže da se zagušio jedući bobicu nezrela grožđa. Druga, pak, kaže da je umro od radosti kad je čuo za pobedu u teatru. Treća govori da je recitiovao dugačku rečenicu iz Antigone koja nije imala stanku za disanje, te je na posletku izdahnuo. Postoji priča koja govori o Sofoklovojsahrani. Njegova je porodična grobnica bila na putu prema atičkoj tvrđavi Dekeleji koju su u to vreme zaposeli Spartanci. Noć nakon što je Sofokle umro, vojskovođi Lisandru, njihovom zapovedniku, ukazao se duh boga Dioniza koji mu je rekao da dopusti povorci da ukopa čoveka koji je upravo umro. Lisandar nije mario za taj san, no on se opet ponovio iduće noći. Tada se Lisandar raspitao o tome ko je umro i, pošto je saznao da je to Sofokle, dopustio je povorci da prođe. No, ta priča nema verodostojne hronološke temelje. U početku je i sam Sofokle glumio u tragedijama, ali priča kaže da je morao prestati zbog slabog glasa te se tako odvojilo njegovo pesničko umeće od glumačkog.

Idi na vrh stranice!

Likovi:

Antigona i Ismene -Edipove kćeri
Kreont-njihov ujak
Euridika Kreontova žena
Hemon Kreontov sin
Tiresija Prorok
Stražari, glasnici, zbor
ANTIGONA : Samostalna je i beskompromisna. Hrabra je i ustrajna kod svojih odluka. Oseća sestrinsku ljubav i zato ne sluša tuđe naredbe,već sledi svoje srce. Svesna posledica srlja u propast. Ona je pozitivan lik svakom smislu vođen ljubavlju: "A ja samo za ljubav na ovaj dođoh svet." Antigona se našla u neizbežnoj situaciji, tj. na nju je svaljena tzv, tragična krivica koja je specifična za sve tragedije. Ona je imala na izbor slušati naredbu vladara i biti bezosjećajna prema mrtvom bratu ili brata sahraniti, kako joj je govorilo srce. Ona je svoje srce i poslušala znajući šta je čeka ako je neko otkrije. Toga se nije uopšte bojala, jer je imala samo jedan cilj koji je i ostvarila. Antigona je još jedan lik kad nam pisac pokušava objasniti i dokazati da je ljubav uvek ispravna odluka i da je vredna čak i žrtvovanja. Upravo to je Antigona znala i sledila.
KREONT:
Apsolutistički vladar bezosećajnog i hladnog srca. Naredba kojom zahteva poslušnost je bezobzirna mera koja nije odraz volje naroda, već njegova samovolja. Antigonu šalje u ponižavajuću smrt uprkos tome što je ona kći njegove sestre i zaručnica njegovog sina. Mržnju uspe pobuditi i u vlastitom sinu kojeg ne sluša iako ga sin moli da ne osudi Antigonu. Naprotiv, on čak želi nju ubiti pred njim: "Zar tako meni ti sine? No Olimpa mi mog veseliti se neće dugo lavež taj.(pratnji) Dovedite mi odmah onaj njegov skot. Nek umre tu pred licem zaručnika svog."
Kreont je čovek koji ne sluša nikog osim sebe i svoje hladno srce. Tek na kraju posluša Tiresiju zbog strahopoštovanja prema bogovima. Kao što se on boji bogova, narod Tebe se boji njega. Kreont je savršen primer okrutnog vladara koji širi strah oko sebe. Ta ga ohololost i dovodi do propasti. On se naposletku i kaje, ali prekasno. Sudbina je već odlučila da ostane sam, propao kao otac, suprug i vladar.
Ismene, Antigonina sestra, smatra da, kao žena, ima da se povinuje svemu što je naloženo da se uradi, poštuje kraljeve zapovesti. Ona se, dakle, nasuprot Antigoni - ponaša vrlo racionalno. Ismena žali brata i svojeglavu sestru, te je na kraju i ona spremna da deo krivice uzme na sebe, mada u njoj nije sudelovala. Hoće i ona da umre, ali je u toj nameri sprečava Antigona.

Hemon, Kreontov sin je pravedan i odlučan, neizmerno voli Antigonu. Drži datu reč; kad vidi mrtvu Antigonu, probada se mačem pred zloćudnim ocem i umire.

Dramske inovacije:

Sofokle je značajno doprineo razvitku drame jer je uneo nekoliko novina: oslobodio je pisca obaveze da igra protagonistu, uveo je trećeg glumca, hor u njegovim dramama nema sižejnu funkciju, prvi je uveo u svoje drame junakinje. Povećava hor s 12 na 15 osoba, ali mu smanjuje uticaj. Njegov hor ne utiče na radnju, on je samo pasivni promatrač koji sa zanimanjem prati radnju, a u svom se sudu ne uzdiže nad običnim ljudima.
Njegovi likovi nisu više bogovi i idealizovana bića kao kod prethodnih pisaca, nego su to stvarni ljudi koji sami odlučuju o svojoj sudbini. Iz svih njegovih tragedija izvire duboka humanost i visoki moralni principi koji upravljaju postupcima likova. Radnju pokreće slobodna ljudska volja. Sofoklovi su likovi psihološki produbljeniji od likova njegova prethodnika Eshila.
Kaže se da je Sofokle jednom rekao: "Ja prikazujem ljude kakvi bi trebalo biti, a Euripid kakvi jesu."
Čovek postaje tragični heroj jer se Sofokle usredsređuje na slikanje karaktera, osećanja i strasti u čoveku. Ono u čemu blista njegov talenat ,jeste duboko poniranje u tajne ljudske volje kao osnove na kojoj se vrši sudbina, tananija psihološka motivacija i složenija dijalektika, koju on kao čist religioznik i etičar unosi u zasvetljivanje i rešavanje moralno-religioznih i socijalno-političkih problema.

 Priredio: P. Jokić, nastavnik