O piscu

Sofokle (Σοφοκλης) (rođen oko 495. god. pre n.e. na Kolonu Hipiju, umire 406. god. pre n.e. u Atini), jedan od najznačajnijih predstavnika helenske tragedije, pored Eshila i Euripida.

Sofokle je bio na prilično visokim državnim položajima. U ratu sa Samom bio je član strateškog saveza zajedno s Periklom. Radio je kao diplomat, političar i svećenik. Osnovao je zajednicu za Muze koja je okupljala najslavnije umetnike toga doba.

Epitaf mu glasi: "Krijem u ovom grobu Sofokla, koji je prvi mesto stekao tragičkom umetnošću, najčasniji ukras."

Kao i Eshila, Aristofan ga je portetisao u svojim „Žabama”, a takođe i Frinih u svojim „Muzama”.

Plutarh opisuje kako se Sofokle prvi put takmičio i odmah odneo prvu nagradu, a Eshil je teško podneo taj poraz. Stari izvori tvrde da Sofokle nikad nije bio poslednji u takmičenju, i da je imao dvadesetak pobeda (Eshil ih je imao 13, a Euripid 5, od čega je jedna posmrtna). S „Filoktetom” je takođe dobio prvu nagradu, a tragedija je značajna po tome što se junak pokušava ubiti na samoj pozornici, što je za tadašnje poimanje tragedije bilo nečuveno.

Sofokle(oko 495-406/5)je jedan od trojice grčkih tragičara, koji su u ovoj dramskoj vrsti ostvarili najviše domete. Bio je vrlo plodan dramski pisac: u dvadeset sedmoj godini napisao je Triptolemu I pobedio Eshila,u devedesetoj godini napisao je Edipa na Kolonu. Pripisuje mu se 130 drama, 114 je poznato po imenu. Sačuvano je samo sedam drama: Ajant, Elektra, Car Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke i Filoktet.

Frederik Lejton: slika Antigone
 

Sofokle: "Antigona"
Književni rod: drama

Književna vrsta:  tragedija

Tema: U Antigoni u sukob dolaze Kreont i Antigona zbog zahteva države i zahteva porodice, a kako ni Kreont ni Antigona ne odstupaju, tragedija je neminovna. Pošto se Kreont ogrešio i o božje zakone postoji i sukob između bogova i Kreonta, a budući da su bogovi svemoćni, tu gubitnik mora biti Kreont.

Ideja (poruka): Treba poštovati one zakone koji ne ugrožavaju ljudski moral i koji podstiču ljudsko dostojanstvo.

Mesto i vreme radnje: Atina oko petog stoleća pre nove ere.

 Fabula

Antigona je klasična tragedija starogrčke dramske umetnosti. Pored dela od 5 epizoda ima i još početni deo-prolog i završni deo-eksodu, u koji je uključena i katastrofa drame. Glavni likovi u drami su: Antigona,ćerka tebanskog kralja Edipa, njena sestra Ismena, novi kralj tebanski Kreont, njegov sin Hemon, njegova žena Euridika i prorok Tiresija.

Prolog:  Antigona dolazi kod sestre Ismene i govori joj o novom zlu koje se sprema: kralj Tebe, ujak Kreont, izdao je zapovest da se Eteokle, njegov mlađi brat, poginuo u odbrani prestola i Tebe, može sahraniti sa svim počastima, ali ne i stariji poginuli brat Polinik, koji je ušao u Tebu da preuzme presto od brata uveren da njemu pripada. Odlukom Kreonta njega niko ne sme niti pokopati, niti oplakati. Ismena ne želi ništa da razrešava na svoju ruku jer im je nesreće dosta: otac Edip, kralj Tebe, saznavši da se greškom oženio svojom majkom i sa njom izrodio četvoro dece rukama je sebi iskopao oči, a majka im se obesila, dok su braća u međusobnoj borbi izginula. Antigona to doživljava kao izdajstvo brata i spremna je da kao sestra, umre, ali ne i da nosi sveti greh i dopusti da ptice i psi raznose bratovljevo telo. Ismena odbija da učestvuje u tome. 
 Prva epizoda: Kreont upoznaje podanike sa svojom odlukom da se Polinik ne sme sahraniti na tradicionalan način jer u njemu vidi čoveka koji je hteo da sruši Tebu i da uništi njen život. Dolazi stražar koji saopštava da je neko već pogazio njegov zakon: Polinikovo telo je prekriveno zemljom. Ta vest u Kreontu je izazvala bes i naređuje da se krivac pronađe. Oglašava se hor i ta horska pesma je himna čoveku i jedno od najlepših mesta u drami.

Druga epizoda: Stražar dovodi Antigonu pred kralja Kreonta, uhvaćenu u trenutku oplakivanja  brata. Iz dijaloga se vidi da ona ne pristaje da ljudski zakoni budu iznad Božijih i svetih zakona jer su oni stariji i svako treba da ih se drži. Dolazi Ismena koja bi da podeli odgovornost sa sestrom, na što Antigona ne pristaje. Hor se oglašava pesmom. 

Treća epizoda: Dijalog između Kreonta i sina Hemona, zaljubljenog u Antigonu. Hemon odvraća oca od namere da je usmrti jer je nedužna i narod je na njenoj strani. Po njemu, mudrost je saslušati šta drugi govore i misle. Kreont tada ističe da državom upravlja kralj, a ne narod i da je strogost nešto po čemu se meri moć vladara. On donosi odluku da Antigonu živu zazidaju, i da hranu dobije tek toliko da preživi.

Četvrta epizoda: Antigona, odlazeći u smrt, jadikuje što umire mlada i neostvarenih snova. 

Peta epizoda: Na scenu stupa mudrac Teresija; ubeđuje Kreonta da odustane od izvršenja kazne, pozivajući se na svoje mudračko iskustvo. Kreont oseća da greši, ali sad je već sve kasno. 

Eksoda (završni deo): Glasnik donosi tragičnu vest o ishodu Kreontove odluke: Hemon je ušao u grobnicu kod Antigone, ali kasno - ona je već bila mrtva,(obesila se). Kada je naišao otac Kreont sa namerom da zaustavi tragediju, na njega je jurnuo Hemon, da bi se nakon toga probo mačem. Majka Euridika, od žalosti za sinom, ubija se, a Kreont jadikuje nad gubitkom sina i žene, kriveći sebe za udes koji ga je snašao. Tragediju završava hor pesmom.

Kritički osvrt:

U središtu dramskog zbivanja je Antigona i njena sestrinska ljubav, a izvor sukoba i uzrok Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti na jednoj strani, i naloga ili diktata srca i nepisanih zakona morala - na drugoj strani. Pojedinac (Antigona) suprotstavljen je vlasti u liku Kreonta. U tom suprotstavljanju pojedinac je usamljen i nemoćan, te je njegovo stradanje neminovno. Glavni junak, Antigona, od samog početka zna da će tako biti, ali, i pored toga ne odustaje od svojih namera koje su uzvišene. Iz tih razloga je i ovo stradanje glavne junakinje poprimilo oreol tragičnosti, jer ona se bori za pravo na ljubav prema bratu koja je starija od svakog zakona, za pravo da sama odlučuje kako će postupati. Iako strada i ispašta, Antigona ne mrzi. Između ljubavi i mržnje ona bira ljubav jer kako kaže”za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena”. U borbi za slobodu odlučivanja a za ljubav, za to prirodno pravo da bratu oda dužnu poštu, Antigona pokazuje hrabrost, odlučnost i doslednost, ali ujedno i nežnost i požrtvovanost. Snagu joj daje i uverenje da postupa časno i da se zalaže za pravednu stvar koja ne povređuje društvene norme. Međutim, ona ipak strada. U tome i leži njena tragička krivica-(svesno je izabrala ono što je zabranjeno). Naravno, na njenoj strani su i božji zakoni, za koje će sama reći da su nepisani ali večni.

Dramski tokovi, zbivanja, ispoljavanja ostalih junaka drame i nastupi hora razotkrivaju svu tragiku junakinje.