Na zahtev Vronskog da ostavi muža i sina i zatraži razvod, ona odgovara: "Ja sam svesna sve niskosti, sveg užasa svoga položaja, ali to nije tako lako rešiti kao što ti misliš''.

Ona je u početku sve mogla, ali ne i da se odrekne sina, da joj ga oduzmu: ''Bez sina za mene ne može biti života, čak ni s onim koga volim; a ako ostavim sina i pobegnem od njega, postupiću kao najbezočnija i najnevaljalija žena...''

U sukobu dvaju po moralnim osobinama različitih ličnosti u Ani Karenjinoj, bitan je i uticaj sredine: što je sredina bila surovija prema Ani, ona je postajala destruktivnija, i gora ličnost je sve više ovladavala njenim bićem i terala je da se opredeljuje za ona rešenja koja su je lagano vodila ka samouništenju. Poslednja scena u romanu, u kojoj se javlja Ana, je na železničkoj stanici. Ana je sada duboko poremećena ličnost sa mutnom svešću o tome da je odlučila da se ubije. Osećajući se poraženom od života i ljudi, pred očima joj se prikazuje slika čoveka koga je pregazio voz. Ide prema stanici sa jednom jedinom željom: da i ona okonča život kao taj čovek, da se baci pod voz sa mišlju: ''da njega kaznim i da se izbavim od svih i od sebe''.

Anu možemo posmatrati zajedno sa Doli i Kiti. Tolstoj smatra da je glavna funkcija seksualnih odnosa rađanje dece, a ne lično zadovoljstvo. Doli i Kiti uklopile su se u njegovo mišljenje jer su one dobre žene i majke pre svega. Dok, Ana smatra seks kao lično zadovoljstvo i boji se imati još dece sa Vronskim.

Ljevin je, u stvari, gotovo jedini Tolstojev junak koji je ostvario svoj porodični ideal, ali se baš na njegovom primeru vidi koliko je taj ideal, uzet sam za sebe, nepotpun i jednostran. Postavši srećan  porodičan čovek, Ljevin preživljava najstrašniju tragediju, koja ga često dovodi na pomisao o samoubistvu. Ostvarenje ideala, koje je najzad postigao s velikom mukom, nije ga učinilo srećnim čovekom. Ljevinu, s njegovim idealom srećne porodice i maštanjem o radnom i ispravnom životu, suprostavljeni su svi ostali junaci romana. Za Stiva Oblonskog porodica predstavlja neku vrstu spoljašnjeg omota. Karenjin nimalo ne liči na Oblonskog, ali ni on u porodici ne vidi više od legitimne forme.

Kroz lik Ljevina Tolstoj je preneo svoja iskustva iz područja ekonomije, svoju ljubav i veru, događaje oko rođenja svoga deteta kao i unutrašnji život i polemike, muke svoje savesti, razmišljanja o smislu života i zadacima pojedinaca, svoju potpuno izraženu borbu za dobro. Mnogi smatraju upravo Ljevina glavnim likom romana jer je uveliko zasenio osnovnu temu romana i najbitniji problem izražen kroz Anin čin preljube.

Neki smatraju da je lik Ane stvoren uglavnom radi isticanja Ljevinovog superioriteta. Gde se Ana histerično menja da bi postigla savršenu ljubavnu vezu, Ljevin nastoji pronaći svrhu u životu i smrti, ljubavi i poslu; Ana je portret poremećaja uma; Ljevin pronalazi sklad sa ljudima oko sebe. U Ani vidimo moralni slom gradskog društva, a u Ljevinu Tolstojeve nade za buduću Rusiju.

Slikajući dramatičnu sudbinu svog junaka Konstantina Ljevina, on kao da sa strane posmatra onaj mučan duhovni proces što se zbiva u njemu samom. Pisac je u roman unosio mnogo onoga što je i sam iskusio i doživeo. Ljevin nosi mnogo autobiografskih podataka. I samo prezime Ljevina stvoreno je od Tolstojevog imena : Ljev Nikolajevič -Ljova - Ljov Nikolajevič (kako su ga zvali u domaćim krugovima).

Vronski zaista voli Anu, ali njegovo poimanje srećnog porodičnog života nema ničeg zajedničkog sa Ljevinovim. Ljubav Vronskog je strast, koja ni malo ne odgovara njegovim pogledima na svet. Sem ljubavi, on i Ana nemaju nikakvih zajedničkih interesovanja. Zato i nisu ostvarili porodicu. Tako je Tolstoj opisao idealan brak i onaj u kojem živi greh.

 U tom čoveku, koji je često bio nezadovoljan svojim načinom života, a da to nezadovoljstvo nikada nije moglo da ukaže na kakav novi ljudski horizont, strast oslobađa življe, dublje ljudske energije. Tolstoj visoko umetnički pokazuje kako snažno deluje naročito promena stvarnih životnih okolnosti u pravcu takvog unutrašnjeg oslobađanja. Ali i ovde je sputanost plemićkog načina života nadmoćan motiv. Oslobođene životne snage ne prevazilaze diletantizam koji Vronskog ne može trajno da zadovolji. Njegovim povratkom u Rusiju počinje i suprotni proces: ponovno preobražavanje u ljubaznog, korektnog, prosečnog aristokratu čija je velika strast nešto ''ekscentrično'' i organski bez ikakve veze sa suštinom njegovog osećanja života.

Vronski je vrlo odlučan u ljubavnom životu sa Anom. On se želi oženiti njom  i živeti porodičnim životom. Odbacuje svoje snove o karijeri u službi vojske samo da bi bio sa Anom. On je zreliji u razmišljanju od Ane, jer je sposoban odvojiti racionalno razmišljanje od emocionalnog. Mnogi kritikuju Vronskog što nije insistirao da Anu prihvate u društvo, jer ipak, Anini prijatelji su i njegovi. Društvo ne kažnjava Vronskog kao što kažnjava Anu što živi s njim. On ne može shvatiti Anin bol, jer ga sam ne proživljava. Sa Anom je u tim trenucima teško živeti. Ali bez obzira na njenu ljubomoru, narav i njene suze, Vronski je i dalje voli, ostaje joj veran i ne pomišlja da je ostavi. Ali što se Vronski više vraćao onom što zaista jeste, svojoj običnosti i svakodnevici, Ana je smatrala sve to nepoštenim prema njoj samoj. Jer upravo je on bio taj koji joj je uskratio da živi kao obična žena. Vronski je svoje pravo na običan i društveni život želeo zadržati, ne shvatajući bol, zavist i osvetoljubivost Ane, koja ga je baš zbog toga progonila. Ana je sve očajnije shvatala da je prevarena, obmanuta i izigrana. Osećajući da Vronskom postaje navika, teret ili fizička potreba, reagovala je osvetoljubivo i ogorčeno. I tako je Ana uništila svoj život iz čiste osvetoljubivosti, jer svojim uništenjem razorila je i život Vronskog koji ostaje opterećen osećajem krivice. Ana je želela da Vronski oseti ono što se u njoj događalo i Vronski je deo toga osetio. Na kraju vidimo da se Vronski ponovo vraća vojsci i ratu protiv Turaka. Postavlja se pitanje da li je to samo odlazak u smrt, u časno samoubistvo ili je Vronski ipak odlučio nešto učiniti sa svojim životom nakon svega?

Vronskog je najbolje prikazao Stiva u svom citatu: ''Silno je bogat, lep, jakih veza, krilni ađutant i uz sve to, vrlo je drag, dobar momak. I još više nego naprosto dobar momak. Koliko sam ja ovde o njemu doznao on je obrazovan i vrlo pametan; to je čovek koji će daleko doterati.''

Karenjin je jedna vrlo neromantična i pomalo dosadna osoba. Stalno gleda na sat i uvek ima unapred izračunato šta i kada treba učiniti, što ga čini vrlo predvidljivim. Njegov odnos prema Ani u braku čisto je formalan, i njihov je brak dosadan i monoton, što Anu čini željnom uzbuđenja, željnom prave i strastvene ljubavi. Pošto društvo ima veliki uticaj na Karenjina, čini se da upravo društvo i upravlja njegovim postupcima. Njemu je važnije šta će drugi govoriti o njegovom braku, nego njegova vlastita sreća. On je suprotan lik Ljevinu što se tiče religije. Dok Ljevin na kraju pronalazi Boga u sebi, Karenjin čini upravo suprotno jer njegovo hrišćanstvo slabi i postaje lak plen Lidije Ivanovne, žene koja koristi svoju tzv. religiju kao sredstvo zadržavanja Karenjina blizu sebe i dalje od Ane. Karenjin je na kraju željan osvete.

Ako Tolstoj kao važnu figuru bira pretežno negativan lik, onda ga pokazuje kao ličnost unutrašnje relativno krutu, pravolinijsku, konvencionalno sputanu čak i u njenim kolebanjima. Ali on ga dovodi u situacije koje će uzdrmati ovu prividno bezbednu konvencionalnu životnu osnovu, iznuditi nove probleme i time pokrenuti lik. To je najjasnije upravo u Karenjinovom slučaju. Uprkos svojoj u suštini konvencionalnoj ljubavi prema Ani, usled njene preljube s Vronskim, on biva ljudski još ukrućeniji, još se potpunije preobraća u birokratsku mašinu. Tek kad stoji pored postelje smrtno bolesne Ane i kad Anine patnje deluju na njega fizičkom neposrednošću, popuštaju malo ukrućeni elementi njegove ličnosti što automatski deluju, a u njegovom pokopanom ljudskom jezgru počinje da se miče nešto slično životu. Pošto je to isuviše slabo da dovede do uspostavljanja novih ljudskih odnosa između njega i Ane, Karenjin ponovo pada u duhovno mrtvilo. Njegove kasnije ''ljudske'' crte samo su još dvoličnost, samo još religiozno maskiranje figurativno mrtvog birokrate.

Priredio: P. Jokić