Ovaj roman napisao je
Danijel Defo. Ne zna se tačno godina njegovog rođenja, ali se misli da je
rođen 1659, a umro 1731. godine. Prezime njegovog oca bilo je Foe (što
znači neprijatelj). Sigurno da je Danijel, kao dečak i mlad čovek,
imao dosta neprilika sa takvim prezimenom, pa mu je kasnije jednostavno
dodao"de"(plemićka odredba) i tako je dobio novo prezime. Defo, po kome ga
poznaju brojni ljubitelji pustolovnih romana širom zemlje.
Defo je za temu svog romana Robinson Kruso bio inspirisan
istinitim događajem: četvorogodišnjim boravkom jednog mornara na pustom
ostrvu Huan Fernadez. Defo je radnju romana znatno proširio, izmenio je
okolnosti i imena, a svog glavnog junaka "ostavio" na
pustom ostrvu znatno duže, dajući mu brojne avanturističke detalje Tako je
nastao ovaj zanimljiv roman, omiljen i danas kod najmlađih, ali i odraslih
čitalaca. Eto dobrog putokaza, ako želite da pišete, nađete istinitu priču
i umetnički je oblikujete. Uostalom, ogromna većina najboljih dela nastala su po istinitim zbivanjima, ili su priče ukradene iz
najčitanije knjige Biblije.
Jezik i stil
U pripovedanju zbivanja u ovom romanu Defo u opisu pored epiteta dosta dobro koristi personifikaciju i poređenje.
Primeri za personifikaciju:
... talasi nosili kuda su hteli… jedan besni talas, gorostasan
, dovalja se do krme i beše jasno da će nam zadati
poslednji udarac. Jednom rečju,
dočepa nas sa takvom žestinom, odmah prevrnu čamac, rastavi nas od njega i rasturi nas…
i more nas proguta za tren oka“. Primeri za poređenje:
visoko kao brdo i besno kao neprijatelj;
ne spljošten kao kod crnaca.
Ostale primere istražite sami. Epiteti su podvučeni crvenom bojom.
Sporedni likovi.
Portugalski kapetan
Portugalski kapetan
u romanu se javlja dva puta. Prvo kad Krusoa uzima posle bekstva od
Mavara i odvodi ga u Brazil gde Kruso postaje vlasnik plantaže. I
drugi put, 28 godina kasnije, kad Krusou saopštava da su njegove
brazilske investicije bezbedne. Ovaj čovek pun je vrlina. Iskren je,
pozajmljuje novac Krusou, iako je i sam u teškoćama. Veran je jer
Robinsonovu imovinu čuva. Velikodušan je jer Krusou plaća više od
tržišne vrednosti za životinje. Ukratko rečeno, Portugalski kapetan
je moralni pandan Petku.
Španac je jedan od zatvorenika koga spasava Kruso i poštuje mnogo više od
drugih. To što je Španac katolik, za Robinsona je manje značajno.
Važno je da je dobar i pošten čovek i da ima radne navike. Hul je Robinsonov drug, predstavnik mladog trgovačkog sloja koji inspiriše Krusoa u njegovim snovima o životu na moru.
Nudi mu put u London. Udovica
je oličenje dobrote; čuva Krusoov novac, i na neki način zamena mu je za majku koja ga ne podržava uopšte. Robinsonova majka
u potpunosti podržava supruga i ne dozvoljava Krusou da putuje morem. Robinsonov otac
pojavljuje se kratko u početku. On je otelotvorenje srednje klase koji uzaludno pokušava da sina odvrati od avanturističkih putovanja.
Robinson Kruso
▲Sažetak filma o Robinsonu Krusou
Književni rod:epika Književna vrsta: avanturistički roman Tema: Robinsonove pustolovne želje i očevo bezuspešno odvraćanje odvele su
glavnog junaka na pusto ostrvo gde je proveo 28 godina. Ovo je priča o preživljavanju i nedaćama sa kojima se čovek bori i u toj borbi pobeđuje. Ideja (poruka): „ Svako zlo treba
posmatrati sa dobrim koje skriva i sa gorkim koje ide sa njim“. Ako je čovek jak duhom, može prebroditi najveće životne izazove, obezbediti sebi
egzistenciju, steći prijatelje, pa pobediti čak i samoću.
Fabula
Radnja roman se pripoveda u prvom licu. Autor nam o događajima govori kao
da ih je sam proživeo. Roman počinje pričom o tome kako je otac glavnog
junaka želeo da mu sin postane pravnik, ali „ja sam ludovao za morem, kaže Robinson,
i taj moj zanos tako se jako sukobljavao sa očevom voljom, pa i sa njegovim zapovestima, i preklinjanjima i odvraćanjima moje
majke, da čovek mora pomisliti da je u mojoj naravi bilo nečeg kobnog, nešto što je težilo nesrećama koje su me očekivale“. Bekstvo od kuće
Prvu priliku da pobegne od kuće i
otisne se na more Robinson nije propustio. Međutim, bura je brod potopila,
ali su se mornari spasili čamcem. Kruso je samo malo bio u dilemi da se
vrati kući, i odlučuje da se ukrca na brod koji plovi ka
Zapadnoj obali. Nebo je glavnom junaku opet poslalo opomenu. Njegov brod
napadaju gusari i Robinson je odveden u zarobljeništvo u mavarsku
luku Sale. Tu je proveo dve godine. Nakon toga uspeo je da ribarskim
brodom pobegne sa dečakom Ksurijem. Danima lutaju morem pored obala uz
brojne zgode. Dečaci najzad nailaze na brod koji ih spasava i odvodi
u Brazil. Tu Robinson postaje vlasnik plantaže. Međutim, ne može da se
skrasi na jednom mestu, pa sa drugim plantažerima odlazi brodom ka Gvineji
po crne robove za radnu snagu na plantažama. Ostrvo očajanja
Izgleda da je Robinson imao sreću da svaki brod na koji on kroči doživi nesreću. Tako je i ovaj prvo izgubio
pravac kretanja i nasukao se na sprud. Uskoro je i čamac za spasavanje
potonuo. Robinson je doplivao do obale, uz ogromne napore, boreći se sa
besnim talasima. Ostali putnici nisu imali tu sreću, more ih je progutalo.
U ovoj epizodi pisac zanimljivo, koristeći personifikaciju, opisuje očajničku borbu čoveka.
„Pošto smo veslali, ili bolje reći, pošto su nas talasi nosili kuda su hteli… jedan
besni talas, gorostasan, dovalja se do krme i beše jasno da
će nam zadati poslednji
udarac. Jednom rečju, dočepa nas sa takvom žestinom, odmah prevrnu čamac,
rastavi nas od njega i rasturi nas… i more nas proguta za tren oka“.
Pisac nam zatim slika
Robinsonovo fizičko i psihičko stanje.„Nisam se mogao osloboditi talasa da
bih disao, talas me ostavi na zemlji…polumrtva od vode koju sam
progutao…skočim na noge i zapnem da trčim prema kopnu pre nego što
naiđe drugi talas i ne dočepa me. More pojuri za mnom, visoko kao brdo i
besno kao neprijatelj; talas koji se sruči na mene, zakopa me odmah… u
svoju utrobu i osetih kako me sa ogromnom silinom i brzinom nosi veoma
daleko ka obali, ali
zaustavim dah i zapnem iz sve snage plivati. Bio sam gotov da prsnem
zadržavajući dah, kad osetih kako se dižem i kako mi odmah laknu
kad mi glava i ruke izbiše na površinu vode. Mogao sam da dahnem i osetim
priliv hrabrosti… Ali to me nije spasilo od pobesnelog mora koje se i dalje valjaše za
mnom i još dvaput me talasi podigoše i odneše unapred kao ranije…
Poslednji put umalo što ne
beše koban po mene jer me more, noseći sobom … spusti, ili, bolje reći,
tresnu o komad stene i to tako silno da se onesvestih i onesposobih za
plivanje. ..ali dođem malo sebi pre nego što se talasi vrate i kad
videh da će me voda opet prekriti, reših da se čvrsto uhvatim za taj
komad stene. Sledeći talas ne proguta me i ne odvuče, potrčim još jedanput
i stignem do kopna“. To se zbilo na Robinsonov 26. rođendan.
Na ostrvu, koje je on nazvao OSTRVO OČAJANJA, Robinson se snabdeva robom i ostalim materijalom sa
nasukanog broda (užad, drvena građa, puške, bure dvopeka, tri burenceta ruma, sanduk šećera i bure belog brašna).
Određuje mesto i podiže šator.
Robinson Kruso je titularni protagonista, narator i glavni lik
romana. Kruso je predstavnik buntovne mladeži koja je neposlušna i
protivi se savetu i brigama odraslih. Iako njegova putovanja u ranoj
mladosti dovode do njegovog prosperiteta kao brazilskog plantažera i
vlasnika robova, avanturistički duh na kraju ga dovodi do više od dve
decenije izgnanstva na pustom ostrvu. Snalažljivost u izgradnji kanua,
kuće, grnčarije, vikendice, proizvodnji mleka, grožđa,
pripitomljavanju koza za svaku su pohvalu. Ali, on ima i mnogo
nedostataka. Nesposoban je za dublja osećanja što se vidi kad hladno,
bez emocija, ostavlja porodicu. On, doduše brine, ali o verskim
posledicama( boji se Boga). Mada je velikodušan kad daruje sestre i
kapetana, gotovo je okrutan i ravnodušan kad priča o smrti svoje žene.
Zahtev da Petko nauči da ga zove "gospodaru" pre nego što nauči da
kaže "da" i "ne", čini se odvratnim čak i po rasističkim standardima.
Žudnja za višim staležom ne napušta ga ni tokom duge izolacije što se
vidi kad u više navrata za sebe misli da je "kralj" i "suveren" za one
koji su mu se pridružili na pustom ostrvu. Kruso je postao moćan i
simboličan lik u engleskoj književnosti. Ustvari, samo ime mu je dalo
žanr nazvan "robinsonade": romanse o osami i preživljavanju na
terenima kao što su napuštena ostrva.
Petko je "divljak", stanovnik kopna nasuprot
Krusovog ostrva, koji dolazi tamo kao zarobljenik njegovih kolega
"divljaka", doveden da bude zaklan u kanibalističkom ritualu.
Ako Kruso predstavlja prvi kolonijalni um u fikciji,
Petko je predstavnik plemena starosedelaca
Amerike, Azije i Afrike koji će kasnije biti potlačeni. U trenutku kad
Kruso od Petka zahteva da ga zove"gospodaru", Petko postaje trajan
politički simbol rasne nepravde u savremenom svetu. Pored toga, Petko
je ključna figura u kontekstu romana. Po mnogo čemu je bolji od svog
gospodara.
Defo podvlači kontrast između njega i Krusoa kad
opisuje Petkovo radovanje u susretu sa ocem. Suprotno Kruso nikad ne
pominje da mu porodica nedostaje, a kamoli da sanja o sreći da ih
ponovo vidi. Kruso, dakle, spasava Petka od kanibala, i on je
božanstveno besmrtno zahvalan i lojalan. Iako se Petko pokorava da
bude sluga, Kruso počinje da ga ceni više od toga. To je jedini put da
čovek, koji nikad ne iskazuje ljubav prema roditeljima, sad voli
Petka. Sama činjenica da jedan Englez priznaje više ljubavi za
eks-ljudoždera, nego za svoju porodicu, mnogo govori sama za sebe.
Dok Kruso Petka učihrišćanstvu, "divljak"
njemu donosi emocijalnu toplinu i vitalnost duha koji nedostaju hladnom Englezu, a donekle i
ostalim Evropljanima.
Petko je tipična sujeta zapadne intelektualne tradicije o "plemenitim
divljacima", koji su uprkos svom "necivilizovanom" i "varvarskom"
načinu, dobrog i uzvišenog duha (videti na primer: Petko je privržen ocu), nedostaju samo malo više napredne instrukcije do"civilizovanog
".Ovo zapanjuje današnje čitaoce. Jedini
drugi prinudni i dvosmisleni lik u romanu je, ustvari,
Providens, to jest Bog. Roman je, kao što se u predgovoru kaže, produžena meditacija
na delovanje Boga, koga Kruso s vremena na vreme ( i u krajnoj liniji
) smatra blagonaklonim, ali koji u drugim prilikama. na primer: u
trenucima očaja, kao što su gubitak kanua, on smatra za nešto drugo.
Dosta disonanci odzvanja kroz tekst romana, pa je na čitaocima da sami
zaključe da li je Bog, kao lik u noveli Robinson Kruso blagotvoran ili ne.
Opis položaja: „Mala zaravan na
padini brega; padina uspravna kao zid, tako da me ništa nije moglo
napasati s gornje strane. Na strani ove stene beše malo izdubljenje kao
ulaz u pećinu... "Rešim da na poljanici pred izdubljenjem podignem
šator". Kao posledica usamljenosti i bespomoćnosti našem junaku se javlja neprijatno osećanje, očaj i on obilato proliva
suze. Ali, tome se suprotstavlja nada, verovanje da će se sve izdržati.
Monolog: „Da, u teškom si položaju, to je istina, ali seti se gde su ti
drugovi. Zar nije vas jedanaest ušlo u čamac – gde je drugih deset? Da li je
bolje biti ovde, ili tamo? Svako zlo treba posmatrati sa dobrim koje
skriva i sa gorkim koje ide sa njim“.
Nevesela priča Robinsonova o usamljeničkom životu javlja se kroz dileme o dobru i
zlu: Zlo: Bačen sam na grozno pusto ostrvo bez ikakve nade na izbavljenje; dobro: Ali ja sam živ, nisam se utopio kao svi ostali sa mog broda; zlo: Izdvojen sam i sklonjen od celog sveta, da budem nesrećan; dobro: Ali sam izdvojen, takođe, od celokupne brodske posade i spasen smrti; zlo: Nemam odela da pokrijem golotinju; dobro: Ali sam u toplom podneblju…
Na kraju, optimistički zaključak „ U svakom položaju, ma koliko nesrećnom,
ima nečeg dobrog ili zlog za šta treba biti zahvalan; i neka ovo ostane
kao uputstvo za iskustva u najnesrećnijem stanju… da u njemu uvek možemo naći neku utehu“.
Da bi rasterao crne misli,
Robinson je stalno u pokretu. U potrazi za hranom dolazi do ptičijih jaja,
jede kornjačino meso, a onda počinje da uzgaja žitarice. Otkriva malu
plantažu grožđa. Pronalazi limun i drugo voće. Izrađuje posuđe;
pripitomljava divlje koze. Međutim, najviše se iznenadio kad je jednog
dana otkrio tragove bosog ljudskog stopala.
„Zastadoh kao gromom pogođen ili kao da spazih utvaru…Bio sam zbunjen
užasnim predstavama i pred oči su mi izlazile samo jezive
slike“. Da su njegove pretpostavke bile realne, pokazalo se ubrzo.
Robinson prisustvuje strašnom prizoru kad grupa urođenika, koja je na ovo
ostrvo došla čamcem, ubija zarobljenika, i uz orgijanje jede
ljudsko meso. U drugoj sličnoj prilici Robinson pucnjem iz puške rastera
divljake i oslobodi zarobljenika kojem daje ime Petko jer je bio petak. Portret: je bio „lep,
zgodan, razvijen, pravih i snažnih udova, ne odveć krupan, visok
i lepih oblika; izraz lica dobar, ne divljačan i natmuren, mužanski, ali i
mek kao u Evropljana, naročito kad se smeši. Kosa duga i crna, čelo veoma
visoko i široko, u očima mnogo života i svetlucave oštrine. Boja kože ne
sasvim crna, ali veoma mrka, veoma prijatna za oko. Lice okruglo i
puno, nos mali, ne spljošten kao kod crnaca, usta lepa, usne tanke, lepi
zubi pravo postavljeni i beli kao slonovača“.
Sporazumevali su se mimikom i gestom. Petkovim dolaskom
prestaje dugogodišnja Robinsonova usamljenost: „Ovo
je bila najprijatnija godina u životu koji sam proveo na ostrvu. Petko je
počeo prilično lepo govoriti i razabirati nazive skoro za sve
što bih tražio… Nalazio sam zadovoljstvo u njemu kao čoveku. Njegovo
prostosrdačno poštenje ispoljavalo se sve više svakog dana“.
Vremenom Petko se potpuno preobrazio od
divljaka do osećajnog čoveka. Njih dvojica su napravili jedan veći čamac i
započeli borbu sa urođenicima.
Ljudožderi ponovo dolaze na ostrvo. Robinson i Petko, tom prilikom,
spasavaju jednog Španca i Petkovog oca iz kandži ljudoždera. Na kraju, na pučini se
pojavljuje engleski brod. Dolazi do pobune mornara. Razbojnici dovode
zarobljenike na ostrvo. Međutim, bili su neoprezni, more se povuklo i
morali su čekati plimu. Kad je u podne pripeklo sunce, otišli su u šumu da
se u hladovini odmaraju. Sve ovo posmatraju Robinson i Petko, obojica
naoružani do zuba. Prikradaju se zarobljenicima. Robinson započinje
dijalog na španskom, a zatim i na engleskom jeziku. Tu se ispostavi da je
jedan od zarobljenika engleski kapetan broda. On ispriča da su nekolicina
loših ljudi nagovorili ostatak posade na pobunu. Namera im je da postanu
gusari. Robinson naoruža kapetana i njegove momke. Zatim pođu da se
prikradaju razbojnicima, ali u tom tenu se oni probude. Jedan gusar dade
uzbunu. Bi, međutim, dockan, jer pogođen iz puške, pade mrtav. Drugi, mada
teško ranjen, pođe na kapetana, a ovaj ga udarcem muškete ućutka zauvek.
Ostatak pobunjene posade preda se, moleći za milost. Kapetan ih pomilova,
a i Robinson nije imao ništa protiv pod uslovom da im vežu noge i ruke.
Tako je kapetan ponovo vratio svoj brod. Robinson se tim brodom vraća u
London. Tako se ova zanimljiva priča o životu na pustom ostrvu srećno
završava.
