Добро дошли

у

Табановић

код Шапца

KulturaДЕЦА ПИШУДЕЦА ПИШУДЕЦА ПИШУ

Naslovna
Stanovništvo
Predstavljamo

Zabava i vic

Galerija

Video

Vesti

Sport

 Muzika



Tabanović iz satelita

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ромале, ромали

       Кажу многи да је смех здрав. Али ми то понекад узимамо здраво за готово, па помало и претерамо.

       Био је понедељак, а ми смо имали час физике и наравно, договорену писмену вежбу. Радили смо предано и озбиљних лица. У учионици се чуло само наше дисање и шуштање листова дневника које је наставница превртала.

        Нико у том тренутку није обраћао пажњу на свет с друге стране прозора. Тамо је живот бујао и преливао се; трава се зеленила и благо њихала на поветарцу; крошње високих борова се поносно уздизале; по гранама вешто је скакала мала хитра веверица;небо се расцветало, а златно огледало сунца разбило се и расуло свуда по њему. Ипак остали смо неми и једино што нам је било у памети – била је писмена вежба

       На лицу наставнице назирао се смешак задовољства што смо тако мирни. Али, морало је све то нешто да поквари. Прво су се чули тихи гласови петака. Настало је и код нас кошкање и пробудила се радозналост за то што се тамо дешава, а ми пропуштамо. Само тренутак касније ходником је промарширао Милош Кнежевић, чувени Палачињак, имитирајући Ану Николић с песмом Ромале, ромали.           Одједном сви смо прснули у гласан смех. Чак се и наставница насмејала.

          Час се завршио, а ми смо се и даље смејали и певали : Ромале, ромали.

ЈОВАНА ТОМИЋ VI/6

Štaka

 
Hodam ulicom. Posmatram ljude i vozila. Topli sunčev zrak u smiraj leta mami osmehe na licima prolaznika. Odjednom otkrivam pojedinost koja kvari ovu lepu sliku. Sakat, stari prosjak ispred zgrade u prometnoj ulici sedi na prljavom poderanom ćebetu. Pred njim kapa s nekoliko dinara i drvena štaka. Neumiveno lice uronulo u zapuštenu bradu, a pogled mu odlutao mimo prolaznika u daljinu. Ćuti. Ne ište pare. Ne kuka, ne mrda se. Ne vidi nas. Verovatno u sećanju, kao dečak sa vršnjacima na nekom poljančetu juri za loptom, ili...
    Razmišljam o njemu i nama. Tako stignem do parka. Onda, skoro trčećim korakom vratim se zgradi u prometnoj ulici. Starac i štaka na istom mestu kao spomenik. Zastanem. Turim ruku u džep, vadim deo svog džeparca i novac lagano spustim u kapu. Devojka u prolazu učini isto.
     U tom trenutku kip ožive. Starac me pogleda, a u njegovim očima beše neizrecive zahvalnosti. Osetih kako mi u obraze buknu krv. U grlu mi se skupčaše neizgovorene reči. Okretoh se i pođoh. Malo srećna - malo tužna.

 
  JELENA Baćanović  VIII/5            
Osnovna škola "Vuk Karadžić" - Šabac
Izdvojeno odeljenje škole - Mačvanski Pricinovic