Štaka
Hodam ulicom. Posmatram ljude i vozila. Topli sunčev zrak u
smiraj leta mami osmehe na licima prolaznika. Odjednom otkrivam
pojedinost koja kvari ovu lepu sliku. Sakat, stari prosjak ispred
zgrade u prometnoj ulici sedi na prljavom poderanom ćebetu. Pred njim
kapa s nekoliko dinara i drvena štaka. Neumiveno lice uronulo u
zapuštenu bradu, a pogled mu odlutao mimo prolaznika u daljinu. Ćuti.
Ne ište pare. Ne kuka, ne mrda se. Ne vidi nas. Verovatno u sećanju,
kao dečak sa vršnjacima na nekom poljančetu juri za loptom, ili...
Razmišljam o njemu i nama. Tako stignem do parka. Onda, skoro
trčećim korakom vratim se zgradi u prometnoj ulici. Starac i štaka na
istom mestu kao spomenik. Zastanem. Turim ruku u džep, vadim deo svog
džeparca i novac lagano spustim u kapu. Devojka u prolazu učini isto.
U tom trenutku kip ožive. Starac me pogleda, a u njegovim očima beše
neizrecive zahvalnosti. Osetih kako mi u obraze buknu krv. U grlu mi
se sklupčaše neizgovorene reči. Okretoh se i pođoh. Malo srećna - malo
tužna. JELENA
Baćanović VIII/5
Поздрав пролећу
Процветало све је:
Висибабе расту;
Старо гнездо чека
Своју малу ласту.
Поздравимо пролеће,
Птичице и цвеће. Кристина
Милошевић V/5
И природа се са мном радује
И природа се са мном радује.
Весео дан ми дарује.
И Ведро небо пуно птица
Дотиче осмех мог лица.
Моја срећа поста још већа
Кад угледах поље дивног цвећа.
Ништа од овог није машта
Јер природа стварно може свашта.
Јован Бабић V/4
Ромале, ромали
Кажу многи да је смех
здрав. Али ми то понекад узимамо здраво за готово, па помало и
претерамо. Био је понедељак, а ми смо имали час физике и наравно,
договорену писмену вежбу. Радили смо предано и озбиљних лица. У
учионици се чуло само наше дисање и шуштање листова дневника које је
наставница превртала.
Нико у том тренутку није обраћао пажњу на свет с друге стране прозора.
Тамо је живот бујао и преливао се; трава се зеленила и благо њихала на
поветарцу; крошње високих борова се поносно уздизале; по гранама вешто
је скакала мала хитра веверица;небо се расцветало, а златно огледало
сунца разбило се и расуло свуда по њему. Ипак остали смо неми и једино
што нам је било у памети – била је писмена вежба
На лицу наставнице назирао се смешак задовољства што смо тако мирни.
Али, морало је све то нешто да поквари. Прво су се чули тихи гласови
петака. Настало је и код нас кошкање и пробудила се радозналост за то
што се тамо дешава, а ми пропуштамо. Само тренутак касније ходником је
промарширао Милош Кнежевић, чувени Палачињак, имитирајући Ану Николић
с песмом Ромале, ромали. Одједном сви смо прснули у гласан смех. Чак
се и наставница насмејала.
Час се завршио, а ми смо се и даље смејали и певали : Ромале, ромали.
ЈОВАНА ТОМИЋ VI5
Природа је проговорила
Дуго се поље зелени;
У пољу цветак шарени.
Крај њега поточић жубори,
Жубором говори:
Цветићу, тужан не био,
Зашто си се тако савио?
Тако ми тужно миришеш.
А шуштиш као да издишеш.
Узмем воде с потока.
Залијем цветак шарени.
Он главу диже,
И захвали се мени. Јелена
Милић V/4
JELENA
Baćanović VIII/5