Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,
Ta najbolji vitez pade sa bojišta!
U srcu se život zastrašenom taji
Samo vetar huji... To su uzdisaji...
A slavuji tiho uz pesmicu žale
Ne bi li im hladne stene zaplakale.
Nemo potok beži - ko zna kuda teži?
Možda grobu svome - moru 'lađanome!
Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe,
Sve je izumrlo - sad mesec izađe!...
Smrtno bleda lica gore nebu leti...
Poginuli vitez... eno se posveti!...
Veče
Jovan Dučić
Mre potonja svetlost i postaje smeđa,
Oktobarsko sunce gasne iza huma;
A tvoja je duša puna bolnog šuma,
Teška suza stala u dnu tamnih veđa.
Dok u tvome vrtu dan očajno tinja;
U tamnoj se senci rasplakale česme;
Šum gora, kao rosa da rominja,
A u tebi huje rime moje pesme...
Huje tamne rime, ko mistično vrelo,
Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada:
U svakome stihu ima suza jada,
U svaku je strofu leglo srce celo.
Veče
Vojislav Ilić
Rumene pruge već šaraju daleki zapad,
Klonuo počiva svet. Sa mirnih dalekih polja
Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema,
I samo čas po čas zaječi šarena dolja
Od škripe točkova kolskih. Goneći vesela stada
Bezbrižno pastir mlad u zvučne dvojnice svira,
A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno,
Korača upored s njim. Koprena dubokog mira
Uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase-
I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora,
Kroz maglu diže se već,- i nema, duboka tama
Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora.
Sve grli mir i san. Pokadšto zaurla samo
Susedov stari pas, il' pozno došavši s rada,
Ispreže ratar plug i stoku umornu poji,
I đeram škripi sve i voda žuboreć pada.
Uporedna analiza:
Pred vama su
tri pesme sa istim naslovom: ,
tri naša pesnika. Već na prvi pogled uočavamo da je ovim
pesmama samo naslov isti, a da su one po svemu drugom
različite. Dok Đuru Jakšića zalazak sunca podseća na "zlatne toke
krvlju pokapane", a nema tišina
noći na tužno ćutanje zbog pogibije "najboljeg viteza",
Vojislav Ilić slika
mir idiličnog seoskog života, ističući u prvom redu boje i
retke zvukove koji s vremena na vreme narušavaju ovaj noćni
"mir i san".
Nasuprot tome, Jovan Dučić u šumovima večeri oseća neko
tajno(mistično) brujanje svoje duše.
Smiraj dana u Đuri Jakšiću budi
rodoljubivo i borbeno osećanje: tu je bojište,
krv, toke, vitez, hrabro umiranje za domovinu.
Uz to provlači se i osećanje nezadovoljstva životom, osećanje
tuge, patnje, umora i smrti, što i nije čudno ako se zna
životni put ovog poete i slikara. "Vetar huji - to su uzdisaji";
pesma slavuja u većini ljudi budi vedro
raspoloženje dok je za Jakšića ona žalopojka koja će
čak i "hladne stene"
rasplakati; potok ne hita moru da
bi se sa njim zagrlio, nego da bi u njemu umro, a mesec je
"smrtno bleda lica". Sve je
u sivoj boji umiranja, jedino je svetla tačka zaključak u
poslednjem stihu da se poginuli vitez preobrazio u anđela. S druge strane, "rumene
pruge što šaraju daleki zapad" u
Vojislavu Iliću podstiču
osećanje
mirno i blaženo poput idiličnog života seljaka i pastira koji
se s posla "umorni" "s pesmom noćištu
spremaju". Idi na vrh stranice!
Opis večeri i pojava dati su bez većih
uzbuđenja. Pesnik i sam oseća pomalo zamor, ali je siguran da
će ga nestati posle "mira i sna"
i da će sledeći dan doneti nov rad i radosti. I naravno, sam
po sebi nameće se zaključak da je pesma nabrekla od životnog
optimizma.
Dučić, međutim, umiranje zadnje sunčeve svetlosti doživljava suviše lično,
subjektivno: priroda i on stapaju se u jedno ("Huje tamne rime, ko mistično vrelo, kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada"), a
osnovno osećanje koje veče
pobuđuje u njemu je očajno, tamno, mračno raspoloženje njegove
duše.
Ali nisu samo osećanja
različita u ova tri pesnika, već i slike asocijacija večeri
koje stvaraju. Sunčev zalazak viđen kroz granje Jakšića
podseća na "zlatne
toke
krvlju pokapane", potok ide
"grobu svome,
moru 'lađanome", a
"smrtno bledi mesec" je duša
poginulog viteza.
U Vojislava Ilića veče
daje sliku kojom dominiraju umorni ratar i pastir, tu su
dvojnice, kosmati pas, i stoka koja vodu pije i škripa đerma.
Ceo opis večeri dat je verno običnim pojedinostima
svakodnevnog života. Ničeg "romantičnog" nema u tom opisu. U
Dučića, pak, opis večeri u prva dva stiha
pesniku su samo povod da tu sliku uskladi sa svojim duševnim
raspoloženjem: "dan očajno tinja", "u tamnoj se senci rasplakale česme",
a cela slika je više maglovit nagoveštaj
sivila pesnikovog raspoloženja, nego stvarna slika neke
večeri.
I najzad, različit je i
jezik pesnika kojim iskazuju svoja osećanja i slike.
Jakšić koristi
jake izraze:
"toke krvlju pokapane", sve
"nemo ćuti", "vetar huji", "hladne stene bi zaplakale",
sve je u "mrtvom snu", mesec je
"smrtno bleda lica". Tu odmah zapažamo da se
ove reči, i izrazi retko, ili uopšte ne upotrebljavaju u
običnom, svakodnevnom govoru, pa ih zovemo "pesničke reči i
izrazi". Nasuprot tome,
Ilić koristi reči i izraze iz
svakodnevnog života: "rumene pruge",
"umorni ratar", "škripa točkova kolskih", "kosmati
pas, podvivši repinu, leno korača", "pokadšto zaurla susedov
stari pas", "đeram škripi" itd.
Doduše, mestimično i u Ilića nalazimo tzv.
pesničke izraze, ali u manjoj meri nego kod Jakšića: "zaječi
šarena dolja", "bledi mesečev zrak - svetilo nebeskih dvora",
"bajna noć" itd. U
Dučića je sve drukčije, i on se služi pesničkim
rečima, ali sve je neobično i novo, puno nekog složenog
značenja: svetlost sunca na zalasku postaje
"smeđa", "bolni šum duše", "teška suza",
"dan očajno tinja", "šuma gori kao rosa da rominja", "huje
tamne rime kao mistično vrelo", "suza jada" itd.
Kritike i predloge šaljite na: perajokic1
@gmail.com Priredio: P. Jokić, nastavnik
