|
Naslovna
Prijemni
Mapa sajta
AKCENAT
Namerne, uzročne, posledične i uslovne rečenice
Fonetika bez buke
Glagolski vid i rod
Test iz srpskog jezika
Test iz pravopisa
Pravopis: Pisanje skraćenica
Suprotne rečenice
Atributske rečenice
Stanovništvo
Predstavljamo
Zabava i vic
Galerija
Video
Vesti
Sport
;Muzika
Tabanović iz satelita
|
Tvorba (građenje) reči
Reči se sastoje od jedne ili više morfema (grčki morphe - oblik). Morfeme
su najmanje jezičke jedinice koje nešto znače i imaju gramatičku službe u
rečenici. Na primer reči: na, u, juče, kod, sada - sastoje se od jedne
morfeme; reči: kuć-a, iz-nad od dve morfeme; reči: kup-i-ti, kuć-n-i od tri
morfeme; reči: pod-vez-a-ti, pod-vež-e-m od četiri itd.
Prema nastanku reči delimo na: proste, izvedenice i složenice. Nove reči
gradimo izvođenjem (dodavanjem nastavka na prostu reč). Na primer na
osnovnu reč RAD dodamo nastavak (sufiks) NIK i dobijemo novu reč: RADNIK.
Novu reč zovemo IZVEDENICA. Drugi način građenja novih reči je SLAGANJE dve
ili više reči u jednu koja ima sasvim drugo značenje. Tako je, recimo
nastalo i ime našeg glavnog grada BEOGRAD gde su pridev BEO i imenica GRAD
u novom značenju imena naseljenog mesta, koje je najmanje belo. Novo
nastalu reč zovemo SLOŽENICA. Dodavanjem predmetka (prefiksa) ispred reč
najčeće nastaju novi glagoli, a ređe druge vrste reči. Na primer: DO +
TRČATI = DOTRČATI, U+BACITI = UBACITI, NE+PRAVDA = NEPRAVDA.
Treći način
tvorbe reči je kobinacija izvođenja i slaganja, pa ga zovemo KOMBINOVANA
TVORBA. Evo primera: MIŠ+O+LOV+KA. Vokal O između imenica MIŠ i LOV zovemo
INFIKS. A sad da utvrdimo znanje.
Idi na vrh stranice!
Glasovne prommene u tvorbi reči.
Često, pak, prilikom PREFIKSACIJE (tako se zove ovaj postupak) dolazi
do glasovnih promena. Tako, recimo, glagol IŠARATI nastaje od predloga
UZ i glagola ŠARATI. Ovde se zvučno Z našlo ipred bezvučnog Š i sa
njim se jednjači po zvučnosti prelazeći u svoj bezvučni parnjak S.
Međutim, sad se zubno S našlo ispred prednjonepčanog Š i jednačenje
nastaje po mestu tvorbe, pa S prelazi u svog najsrodnijeg
prednjonepčanog suglassnika Š. Sad je nov problem jer naš jezik ne tpi
udvojene suglasnike, pa jedno Š ispada, a tu glasovnu promenu zovemo
GUBLJENJE SUGLASNIKA. Pri gradnji KOMPARATIVA prideva vrlo često se
javlja glasovna promena JOTOVANJE. Primeri: CRN+JI= CRNJI, ŽUT+JI=
ŽUĆI, PLAV+JI= PLAVLJI, itd. Vrlo česta je i palatalizacija: DAH+AK =
DAŠAK, VLAG(a)+AN= VLAŽAN, MAJK(a)+IN= MAJČIN itd. |
|
Šta je nastavak ili sufiks?
To je deo reči koji se dodaje IZA osnovne reči. Tako, recimo, sufiksima:
AR, AČ, AC, TELJ, od glagola gradimo imenice muškog roda koje označavaju
vršioca radnje: zid(a)ti ZID+AR= ZIDAR, pev(a)ti PEV+AČ= PEVAČ, kos(i)ti
KOS+AC, uči-ti UČI+TELJ= UČITELJ.
Šta je predmetak ili prefiks?
To su najčeše predlozi ili rečce koje se dodaju ISPRED osnovne reči.
Primeri: IZ+GRADITI = IZGRADITI, ZA+PEVATI = ZAPEVATI, NE+SREĆA = NESREĆA,
NE+PRAVDA = NEPRAVDA itd.
Šta je INFIKS ili umetak?
Srpsko
ime ove strane reči sve objašnjava. Dakle, to je reč koja se umeće
između korena reči i nastavka, ili između dve reči prilikom gradnje nove
kao u primeru: MIŠ-O-LOV-KA. I vrlo je često baš vokal O: PLAV-O-KOSA,
ROMAN-O-PISAC, SEVER-O-ISTOK.
Šta je KOREN reči?
To je najmanji deo reči koji se javlja u celoj porodici reči. Porodicu reči čine
reči koje imaju isti koren kao, recimo, prezime za jednu familiju ljudi.
Tako prosta, ne deljiva, reč RAD je zajednički koren za porodicu reči:
RAD+NIK (radnik) RAD+(I)ONICA (radionica) RAD+(I)TI (raditi) itd.
Šta je TVORBENA OSNOVA?
To
je deo reči na koji dodajemo nastavak (sufiks). Tako u imenici UČITELJICA,
koren reči je UČI, a tvorbena osnova UČITELJ, a sufiks je ICA. Međutim,
dešava se da su isti i koren i osnova reči kao u primerima: KUĆ+ICA
(kućica) SOB+ICA (sobica).
Učenici dosta lako
otkrivaju prefikse, ali se
muče oko sufiksa i tvorbene osnove. Zato je najbolje zadatu reč uporediti
sa drugim rečima iste porodice i utvrditi deo reči koji se ne menja, to je
osnova, a deo koji se menja je nastavak (sufiks). Uzmimo, recimo, da imamo
zadatak da podvučemo tvorbenu osnovu ili sufiks u reči DEVOJČICA. Činimo to
ovako: U porodici su i reči DEVOJČURAK, DEVOJČE, DEVOJKA. Odmah vidimo da
je deo reči koji se ne menja DEVOJČ - osnova, a da je ICA sufiks. Ne treba
da vas buni suglasnik K u imenici devojka, jer on se palatalizovao u Č
ispred i u nastvku za novu reč kao i u primeru JUNAK+INA= JUNAČINA,
MOMAK+INA = MOMČINA itd.
Приредио: П. Јокић, наставник
| |
