Добро дошли у Табановић код Шапца

Ivo Andrić: Prokleta avlija

Naslovna
Jelena, žena koje nema

Ćorkan i Švabica
Gorski vijenac
Nazad na  Lektiru
Test ličnosti
Indijanski horoskop
Fonetika
Glasovne promene
Glagolski vid i rod
Stilske figure
Lek protiv raka
Biljke za šećeraše
Lekovite biljke
Jestive gljive u Mačvi
Zabava & igrice
Smrt Smail-age Čengića

Hrvatski i bošnjački pogled na Ivu Andrića i njegovo delo:

Posle Andrićeve smrti, prvo stidljivo, a onda i otvoreno (posebno u doba posle raspada Jugoslavije), počela su se pojavljivati i kritička osporavanja piščevog opusa - što nije bilo moguće tokom Andrićevog života, kada je uživao status nedodirljivog državnog pisca. Ti se prigovori mogu svesti na dve zamerke: nacionalno-političke i estetsko-književne. Po prvoj, gledano iz hrvatske vizure, Andrić je ocenjen kao nacionalni renegat (čitaj otpadnik od prave vere) i protagonista velikosrpske ideologije u unitarističkom jugoslavenskom ruhu, tj. kao neka vrsta nacionalnog otpadnika. Iako je uvrštavan u razne antologije hrvatske književnosti, trenutni status u Hrvatskoj nije mu baš zavidan. Slične ocene dolaze i od bošnjačke strane (Muhsin Rizvić i drugi), uz dodatak da Andrić u svojim delima prikazuje Bošnjake muslimane kao „Turke“ - poluazijatske nasilnike, podsvesno mučene kompleksom „izdaje“ zbog prelaska na islamsku veru. To je mišljenje potkrepljivano ne samo odlomcima iz piščevih dela, nego i njegovim esejističkim i publicističkim radovima u kojima slavi Njegoša i „istragu poturica“.

O piscu:

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom obredu (Andrić se najveći deo svog života izjašnjavao kao Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“(Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Andrić je odbranio na Univerzitetu u Gracu 1924. godine.
U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadao je  pokretu Mlada Bosna i bio je strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske vlasti. Svoju prvu pesmu „ U sumrak“ objavio je 1911. godine u „ Bosanskoj vili. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom) fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.
 Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u Šibenik, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“...   Piščevi zapisi 1969—1980. prepričava, na sto osamdeset šestoj stranici, svoj "poslednji značajniji razgovor" sa Andrićem i citira ga: "U Bosni vam je sada, Dobrice, ono što je pokojni Kalaj snevao, a nije kao diplomata smeo da izgovori. U Bosni pobeđuje Bošnjaštvo. Staro, a mlado. I neka da Bog da moja noga više nikad ne kroči preko Drine...". Inače, upravo je Ivo Andrić predložio Ćosića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1970. godine.
Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Opširnije ovde!

 

Citat:
Ako hoćeš da znaš kakva je neka država i njena uprava, i kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti najbolje kazati.


Ivo Andrić: Prokleta avlija

Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Mesto radnje: Carigradski zatvor.
Vreme radnje: Nije definisano, ali po opisanim zbivanjima da se naslutiti da je kraj 18-og i poćetak 19-og veka.
Tema: Kako je fra-Petar video i doživeo carigratski zatvor pred raspad osmanske imperije.
Ideja (poruka): Njegoš bi rekao: "Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom". A može i ovako: Kad se vlast boji naroda, onda se drži devize: "Lakše je i bolje sto nevinih uhapsiti i zlostavljati, nego za jednim krivcem tragati po carigradskim budžacima. Jer svi su krivi, makar i u snu, kako kaže Karađoz, upravnik carigradskog zatvora." Ili, ona narodna: "Nije težak zatvor, nego zatvorenici."

Fabula:

Iventar

Andrić  u uvodu priče slika zimu sa posebnim akcentom na dubok sneg koji je izmenio krajolik, pa se malo groblje gotovo sakrilo; vide se još nejasni tragovi uske staze od pogrebne povorke koja je ispratila fra-Petra. Tragovi ilovače oko sveže humke asociraju na ranu u snežnoj belini. U nekoliko crta pisac daje grub portret pokojnika. Ovde izdvaja dve njegove karakterne osobine: strasno je trošio manastirski novac za kupovinu raznog alata, a umeo je zanimljivo da priča o svom boravku u Prokletoj avliji gde je ni kriv, ni dužan dospeo, kao i mnogi drugi. Još nekoliko škrtih rečenica istrgnutih iz dijaloga fratara Mije Josića i mlađeg fra-Rastislava dok popisuju zaostavštinu pokojnog fra-Petra, koji je, ustvari, narator daljeg toka zbivanja.

Fra-Petrova ispovest

Deposito, kako su mornari raznih narodnosti nazivali varošicu od zatvorenika i stražara, poznatiju kao Prokleta avlija, mesto je gde dolazi i prolazi sve što se svakodnevno pritvara i hapsi u Carigradu. Kriv ili nevin carigradskoj policiji je svejedno. Oni smatraju da je lakše iz Prokete avlije nevina čoveka pustiti, nego za krivcem tragati. Tako se Avlija puni i prazni. U njoj ima sitnih i krupnih prestupnika, "od dečaka koji je ukrao grozd ili smokvu do svetskih varalica i opasnih obijača; ima nevinih i nabeđnih, maloumnih i izgubljenih, ili omaškom dovedenih iz Carigrada i iz cele zemlje." Sledi faktografski opis raznih prestupnika od ubica, te mučenika svih vrsta do političkih zatvorenika. Nakon toga pisac slika samu Avliju. Petnaestak prizemnih i jednospratnih zgrada povezane su visokim zidom. U dvorištu nepravilnog oblika dva kržljava drveta, nešto kaldrme oko zgrade gde su stražari; sve ostalo je gola zemlja jer trava ne stigne da poraste od silnog gaženja stanovnika ove neobične varošice. Da upotpuni dekor ove svojevrsne pozornice, Andrić bojama dodaje zvučne efekte što ih vikom, pesmom, jaucima i psovkama stvaraju zatočenici, a zatim i neprijatni miris truleži koji donosi nezdravi južni vetar sa obližnjeg mora. Opšta slika meteži i sučeljenih suprotnosti navodi na zaključak da bi ovde normalan čovek posle izvesnog vremena morao da poludi. E, baš tu doveden je naš junak sa početka priče: fra-Petar. Nekako ubrzo po njegovom dolasku u Carigrad policija je uhvatila jedno pismo upućeno austrijskom internunciju. U pismu se opširno govorilo o stanju crkve u Albaniji, o progonu sveštenika i vernika. Kako u to vreme osim fra-Petra drugih fratara u Carigradu nije bilo, policija je uhvatila njega. O tom vremenu često je fra-Petar pričao mlađim fratarima sve do smrti.
Iz galerije likova na pozorište Proklete avlije fra-Petar prvo dovodi izvesnog Zaima. "To je omalen i pognut čovek bojažljiva izgleda, koji govori tiho, ali sigurno i oduševljeno..." Radi se o običnom lažovu koji je bajagi proputovao pola sveta, ženio se nebrojeno puta da tačno ni sam ne zna (jer uvek izmišlja). Sa nekim od tih svojih žena usrećio se, dok su ga druge odvodile na stramputicu. Traži skupinu zatvorenika i počinje priču. Nekim je dosadan jer se ponavlja. Neki poput atlete dobace: "Ah, šta tu žena, žena! Kad ugasiš sveću, svaka je jednaka." Kad neko iz grupe slušalaca dobaci: "Što ti nisi najurio tog svog otrova, nego da ti bežiš..." - Zaimaga se pravda, a onaj će ti opet: "Ah, šta! Najurio bih ja nju, pa sve da joj je sunce među nogama, a mesec na trbuhu." Priča Zaim tako dok se društvo ne raziđe, a onda traži novu publiku. Naravno, i on je u Prokletoj avliji "ni kriv, ni dužan", a zapravo uhvaćen je više puta da rastura lažan novac.
Iza Zaima, fra-Petar na pozonicu postavlja upravnika ove čudne i strašne ustanove - Latifagu, zvanog Karađoz. Taj nadimak mu je odavno postao pravo i jedino ime. Pod tim imenom je poznat i van zidina Proklete avlije, i svojim izgledom i osobinama je njeno oličenje. Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj školi. Oženio se u zrelim godinama i dobio jedino dete sina. Dete je do četrnaeste godine bilo bistro i volelo knjigu kao i otac, ali se posle izopačilo i uhvatilo lošeg društva. Promenio se i fizički. Naglo se raskrupnjao i ugojio. počeo se družiti sa kockarima, pijancima i pušačima opijuma, pa je dospeo i u zatvor. Zahvaljujući prijateljstvu sa upravnikom policije, otac ga je izbavio. A onda je upravnik predložio da je za mladića najbolje da ga uzme u svoju službu. Tako je Latifaga postao policajac. Malo-pomalo momak je postao uzoran stambolski policajac, pre svega zahvaljujući činjenici da je dobro poznavao prestupnike. Nemilosrdno se okomio na svoje bivše "drugare". Snalažljiv i uspešan u svom poslu da preko doušnika otkrije krupnije prestupnike za desetak godina dogurao je do zamenika upravnika Avlije. Kad je stari upravnik umro zbog srčane kapi, Latifaga je bio jedino moguće rešenje.
Kad  je njegov otac umro za vreme prve godine vladavine u Avliji, Karađoz je prodao lepu očinsku kuću i kupio imanje u blizini Proklete avlije. Samo njemu znanim puteljcima iznenada bi se pojavio u "prihvatilištu" i isto tako iznenada nestajao tako da ni stražari, ni zatvorenici nisu znali kad ih i da li ih tajno posmatra.
Od početka Karđoz je "radio iznutra". Poznavo je dobro zatvorenike, a još bolje stražare. Po svom načinu rada bio je mnogo gori od prethodnih upravnika, a ponekad bolji i čovečniji. "Šta je? Ti još ovde čmavaš? Phi! Nego dede, kako je ono bilo?" Tako je počinjao razgovor, ali se ishod nikad nije mogao naslutiti. "Šta veliš, ni kriv ni dužan nisi? Ih, kud mi to kaza baš sada, pobogu čoveče. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv, još sam mogao da te pustim, jer ovde krivih ima mnogo. Svi su krivi. Ali baš nam jedan nevin treba. I zato te ne mogu pustiti. Desi se da nekad rodbina bogatog mladića, koji je uhvaćen zajedno sa svojim rđavim društvom, dođe da moli Karađoza da ga pusti, jer je nevin. A on izmeni izgled lica i učtivo se obrati moliocima:
- Jeste li vi rekli onima koji su ga uhapsili da je nevin?
- Jesmo, dakako da smo rekli, ali...
- E, to ste pogrešili. Phi, phi, phiii! To ne valja. Jer baš sad hvataju nevine, a puštaju krive...
Ali Karađoz će već sutradan prelazeći Avliju sresti onog prvog "nevinog" i nastaviti razgovor od pre tri nedelje:
- Phi! Šta ti misliš, dokle ćeš ovde da smrdiš?...Kupi prnje i da te moje oči više ne vide.
U prvi mah nesrećnik skamenjen od iznenađenja, prikupi snagu i brzo klisne iz Avlije, ostavljajući "prnje" da se zatvorenici i čuvari otimaju o njih. Fra-Petar je često i mnogo pričao o Karđozu, uvek sa pomešanim osećanjem ogorčenja, ali i nehotičnog divljenja sve u želji da rečima što bolje prikaže sliku tog čudovišta. Često se o Karađozu rasprva vodila i u samom Stambolu zbog pritužbi viđenijih i imućnijih ljudi, ali je on uprkos svemu ostajao, jer je kao takav bio neophodan carevini. "Sav taj prestonički svet poroka i nerada smatrao je Karđoza svojim; on je bio njihov "krmak", "stenica i krvopija", "pas i pasji sin", ali njihov."

Iza kulisa

- Nije težak zatvor, kaže narod, nego zatvorenici! Ovo zna i fra-Petar, pa je prvih dana, koji su u svakoj novoj sredini - najteži, a kamoli u zatvoru, potražio skriven kutak iza srušenog odžaka prostrane ćelije. Tu su već bila dva bogobojažljiva Bugarina. Bez mnogo reči odobrili su prisustvo čoveka iz Bosne u građanskom odelu. Fra-Petar je po njihovom izgledu zaključio da su imućni ljudi, i da su "prolaznici" kao i on. Ni sa kim se nisu družili, a čudili su se što takav čovek, kao što je bio fra-Petar, prilazi raznim skupinama da sluša razgovor.
Posle nekoliko dana u njihovo boravište stigao je novajlija, mlad čovek, bledunjavog, podbulog lica, lepo odeven. Bugari su izmenjali poglede međusobno, a onda sa fra-Petrom. Strelovit nemi izraz negodovanja, jer pridošlica je bio Turčin. Ispostavilo se, pak, da on nije ohol, ni odbojan kao što bi mogao biti. Zvao se ĆAMIL. Za razliku od ćutljivih Bugara, Ćamil efendija bio je sušta suprotnost, što je fra-Petra ornog na pričanje - obradovalo. Družili su se i van ćelije u dvorištu. Imali su mnogo zajedničkih tema, osim knjige, jer čitali su različitu literaturu. Posebno osveženje za fra-Petra bila je činjenica da su obojica govorili italijanski. Međutim, ako se njihov dijalog bolje prostudira, dođe se do zaključka da je pričao fra-Petar, a Ćamil efendija njegove tvrdnje odobravao sa "da, da". Ovo prijatno druženje prekinuto je kad su Ćamil efendiju, na intervenciju viših vlasti, stražari odveli u mnogo bolju ćeliju u zgradi gde su stanovali čuvari. Fra-Petar je bio neveseo, pogotovo kad im u svitanje narednog jutra stiže nov zatvorenik.

Idi na vrh stranice!

Bio je to mršav, tanak čovek, neobrijan i sav zapušten, crne kovrdžave kose. Izvinjavao se brzo i mnogo, kaže, ne bi hteo da smeta, ali se morao skloniti od lupeža među bolje ljude. Zvao se Haim, a bio je Jevrein iz Smirne. Atmosfera se razvedri kad pomenu Ćamil efendiju. Tad laknu i Bugarima, a fra-Petar navli na došljaka da priča o Ćamil efendiji.

Ćamil efendija

Ćamil je sin Grkinje i Turčina, pričao je Haim, istčući čudesnu lepotu žene. I baš kao u narodnoj baladi "Ženidba Milića barjaktara" i ovde se javlja motiv "urokljive" lepote da odgonetne zlu sudbinu ne samo ove žene, nego i njene dece. "Udali su je u sedamnaestoj godini za Grka, teškog bogataša. Imali su samo jedno dete, žensko. Kad je devojčici bilo osam godina, bogati Grk je naprasno umro." Njegovi rođaci su hteli da prevare mladu udovicu i zakinu što više od imetka. Otputovala je čak u Atinu da spasi nešto imovine. Dok se brodom vraćala, naprečac joj umre i ćerka. Mornari, zbog sujeverja i nekih propisa, tajno u more bace kovčeg sa mrtvom devojčicom, a majci, koja je insistirala da dete sahrani, daju drugi kovčeg napunjen nekim stvarima. Grkinja je obavila sahranu, dugo tugovala za detetom i svakodnevno obilazila grob. I tek što je počela da pomalo zaboravlja svoj gubitak, dozna istinu. Nesrećna žena je tek sad gotovo izludela od žalosti. Htela je da se baci u more za ćerkom, pa su morali da je zatvaraju. Ogorčena na svoje rođake i sunarodnike, odbila je mnoge prosioce i posle nekoliko godina udala se na opšte iznenađenje za bogatog od nje puno starijeg Turčina Tahirpašu. "A brak mlade Grkinje sa šezdetogodišnjakom pašom  bio je, pored svih kletvi grčkih žena i popova, ne samo srećan, nego i plodan. Za prve dve godine rodilo im se dvoje dece, prvo ćerka, pa sin." Ruku na srce, u ovom navodu ima mnogo ironije kad se zna da im je ćerka umrla u petoj godini, a dve godine kasnije smrt došla kao izbavljenje za majku i da je Ćamil, kako narod kaže, pomutio razum.
Ćamil je, priča Haim, bio lep (na majku) i pametan i dobro razvijen, prvi plivač među drugovima i pobednik u svim rvanjima. Ali, vrlo rano je zapostavio igre i druženje sa vršnjacima, i okrenuo se knjizi i nauci i u tom opredeljenju dobio očevu podršku.
Posle smrti starog Tahir-paše, nuđeno mu je da se spremi za državnu službu, ali je on odbijao. Iako u početku mnogo nije mario za žene, zaljubio se u lepu mladu Grkinju, kao Aleksa Šantić u Eminu, smo je ovde ljubav bila uzvraćena. I nesrećni mladić hteo je da je uzme za ženu kao što je njeov otac uzeo njegovu majku.  Međutim, roditelji su bili protiv, a podržavala ih je cela grčka opština, jer im je izgledalo da i mrtav Tahir-paša otima i drugu Grkinju. Devojku su na silu udali za Grka izvan Smirne (Izmira). Posle toga Ćamil je dve godine proveo na studijama u Carigradu. Kad se vratio, izgledao je starije nego što jeste. Sa 24 godine bio je mlad i bogat osobenjak. Putovao je u Egipat i na ostrvo Rod. Družio se samo sa ljudima od nauke bez obzira koje su vere i porekla. A po Smirni su počele da kruže glasine da su Tahirpašinom sinu knjige udarile u glavu.

Ćamilovo alter ego

Kad je u društvu otmenih mladića na jednoj terasi neko pomenuo Ćamila, jedan njegov drug je rekao da Ćamil do u sitnice proučava vreme Bajazita II, naročito život Džem-sultana i da je zbog toga putovao u Egipat, na Rod i da se sprema da putuje u Italiju i Francusku. Devojke su pitale ko je taj Džem-sultan, a taj mladić je objasnio da je to Bajazitov brat koji je u borbi za presto izgzbio i pobegao na Rod i predao se hrišćanskim vitezovima. Posle toga hršćanski vladari su ga držali u ropstvu i koristili ga protiv osmanske carevine. Tamo je i umro, a Bajazit je telo preneo i sahranio u Brusi. Tad se u razgovor umešao jedan vetropir i rekao da se Ćamil posle svoje nesrećne ljubavi prema lepoj Grkini, isto tako nesrećno zaljubio u istoriju. "On je potajni Džem." Tako se i ponaša prema svemu oko sebe, pa ga bivši drugovi u razgovorima sa posmehom i žaljenjem nazivaju Džem-sultan. Ova sprdnja u nešto izmenjenoj formi dopre i do ušiju izmirskog valije, koji je bio revnosan činovnik, tupoglav i bolesno nepverljiv čovek. Iako se radilo o dalekoj prošlosti, sama činjenica da i sadašnji sultan ima brata kog je proglassio maloumnim i drži u zatočeništvu, bila je dovoljno jak razlog za Ćamilovo hapšenje. Uzalud je izmirski kadija pokušao da objasni valiji da je reč o istoriji, da je momak "bez poroka, da svojim načinom života može poslužiti kao primer dobrog mladića i pravog muslimana, da je zbog nesrećne ljubavi pao u neki zanos i melanholiju i sav se predao nauci i knjizi, a ako je u tom možda preterao, da na to treba gledati pre kao na bolest, nego kao na neko rđavo i zlonamerno delo..."

Haimova paranoja, povratak Ćamila

Fra-Petar je opet obilazio dvorište u na di da će sresti Ćamila. S vremena na vreme prilazio mu je Haim, koji je već bio napustio njihovo zajedničko boravište i sklonio se na još skrovitije mesto. Fra-Petru je u poverenju objasnio da je to učinio jjer sunja da su Bugari špijuni. Fra-Petar se nasmejao, jer su se Bugarski trgovci, takođe borili sa sopstvenim strahovima. Haim se malo umirio, ali bi ubrzo potom šaputao o drugom šijunu.
- Prođi se, Hajmo, toga i ne govori to nikom.
- Znate. ja to samo vama.
- Ama nemoj nikom, pa ni meni, branio se fra-Petar.
Međutim, nije vredelo, Haim bi priznavao da se prevario za tog i tog, ali je i dalje nalazio nove špijune. Prošla su dva dana, a od Ćamila ni traga. Za Haima je to bilo normalno, jer je znao da dok ispitivanje zatvorenika traje, ne puštaju ga van ćelije. I bio je u pravu.
Jednog jutra, dok je fra-Petar prvo slušao prepirku nekih kockara, a potom i Zaimovo brbljanje o ženama kakve su Jemenke, što se ne peru nedelju dana, ili Čečenke, koje jednog sagovornika podsećaju na letnji dan, pojavi se Ćamil. "Mladić je bio primetno smršao, kao isceđen. Tamni kolutovi oko očiju jači, a lice sitnije, sa nekim tankim i lepršavim osmehom koji kao da ga obasjava odnekud spolja i daje mu izraz lake zbunjenosti." I razgovor poteče između neobičnih prijatelja: Turčina iz Smirne i hrišćanina iz Bosne. Samoovog puta, pričao je i Ćamil, doduše, ništa drugo do istoriju Džem-sultana.

Džem-sultan

Ćamilova priča o Džem-sultanu, iako sa više pojedinosti, za današnjeg čitaoca je čist gubitak dragocenog vremena, je to je već treće ponavljanje, pa ako je i od nobelovca - mnogo je. To je, ustvari, drevna priča o dva brata koji se međusobno bore za prestiž - od biblijskih Avelja i Kaina do evo ovde Bajazita II i Džema. Jedina novost ovog epskog ponavljanja je poreklo zavađene braće. Bajazit II rodio se dok im je otac Mehmed II bio samo prestolonaslednik, od majke ropkinje, a Džem je rođen kad je otac već postao sultan od majke knjeginje iz Srbije. "Bajazit je bio crnjomanjast, visok, malo pognut, sabran i ćutljiv, a Džem krupan, plav i snažan, plahovit i nemiran... Pored toga bio je dobar plivač, atlet i lovac... Znao je grčki i čitao italijanski." Kad je došlo do sukoba među njima Bajazit je imao 34, a Džem deset godina manje. U trci za upražnjeno mesto na prestolu Bajazit je bio brži i veštiji, i pobedio uprkos činjenici da je Džem imao više prstalica. I da skratimo: Posle poraza Džem beži u Egipat sa majkom i otud organizuje nov pohod, bez uspeha. Zatim se predaje hršćanskim vitezovima na osstrvu Rod. Odatle, protiv svoje volje prebačen je u Rim, Francuska, ponovo Italija (Napulj) gde se razboljeva i za nekoliko dana umire. Bilo je sumnje da ga je Rodrigo Bordžija, poznat kao papa pod imenom Aleksandar VI.

Dva zavađena sveta

Za fra-Petra Ćamilova priča o Džem-sultanu figurativno rečeno svodi se na dva zaraćena sveta "između kojih nema i ne može biti dodira, ni mogućnosti sporazuma." Između ta dva sveta  stoji Džem u zavadi sa oba. Carev sin, carev brat, car i sam po svom ubeđenju najnesrećniji je čovek na svetu. Prevaren i izdan i odvojen od svojih i od prijatelja. Ono što je fra-Petra začudilo jeste činjenica da je Ćamil priču o Džemu sve češće naastavljao da priča u prom licu jednine, kao da priča svoje doživljaje. Kanio se više puta da ga vrati u stvarnos, u svet razuma, ali bi na kraju odustajao. I kad je konačno odlučio da to pričanje u prvom licu prekine, Ćamil se nije pojavio, ni drugi, ni teći dan. Paranoik Haim, koji je u Avliji bio neka vrsta "radio Mileve" došao je oko podne i rekao da se sa Ćamilom "desilo nešto što ne valja".

Nestanak Ćamila

Te noći u Ćamilovu ćeliju su došla dva policajca: jedan debeli, a drugi mršavi i gluplji. Ispitivanje je započeo debeljko i rekao da je prvo saslušanje formalnost, a da sad treba da se sazna prava istina. Na pitanje za koga je Ćamil efendija sakuplao podatke o Džem-sultanu, i do u sitnice razrađivao način na koji se ostvaruje plan o pobuni protiv zakonitog vladara, Ćamil je odgovorio:
- Za sebe, ni za kog drugog.
 I što se Ćamil trudio da dokaže kako u tome nema nikakve zle namere, toliko su policajci više navljivali, naročito onaj gluplji. I Ćamil je priznao da je istovetan sa Džem-sultanom.
- Ja sam to! rekao je još jednom tihim glasom i spustio se na stolicu. Kad se mršavi policajac usudio da stavi ruku na Ćamilovo rame, nastala je tuča. U gužvi je oboren momak zajeno sa svetiljkom koju je držao, i kad je upeo da se ivuče iz ludog klupka, istrčao je napolje i uzbunio ceo čardak. Od tog momka se i doznalo za događaj u Ćamilovoj ćeliji.

Sve sam ludak

Haim je i ovog puta predvideo dva moguća ishoda Ćamilovog nestanka: Ako je u tuči on dobio batine, biće prebačen Timarhanu gde se zatvarju duševno oboleli. Međutim, ako su policjci iskrvavili (a izgleda da je tako), onda su ga ubili i biće sahranjen u grobu sa belim kamenom bez potpisa.
Fra-Petar su uplašio da ći on ići na saslušanje zbog drženja sa Ćamilom, ali posle dva-tri dana bi jasno da od toga nema ništa. Bilo mu je dosadno bez Ćamila jer mogao je jedino da sluša Zaimove priče o ženama, pa je od stražara traćio da nešto radi, da popravi mlin za kafu ili sat, ali i sam je uvideo koliko je "istrčao" kad mu jedan od stražara reče:
- Ono biva da neki nabavi krišom turpiju, ili dlijeto, kako bi lakše odavde izašao, ali da ih mi sami nekom dajemo, to ne biva." Kasnije bi fra-Petar u prvoj fazi ludila kroz dim od cigrae sretao Ćamila i sa njim dugo, kao s priviđenjem, razgovaro, a onda se naglo vraćao u stvarnos i shvatao da je sam.
Jednog dana pustiše i onih dvojicu bugarskih trgovaaca kući, i oni mu na rastanku poželeše istu sreću. I zaista drugog jutra dok se zora i nebo iznad Carigrada kupalo u raskošnoj lepoti od mladog zatvorenika iz kola koje se oko njega vrzmalo, dobi ceduljicu gde je na turskom pisalo da će uskoro biti slobodan. Istina da su ga narednog jutra prozvali, ali to nije bio odlazak u slobodu , nego proonstvo u Akru.

Ipak ima i pametnih

Tamo je upoznao jednog debeljušnog hrišćanina, obrijane glave koji je tako uspešno imitirao Karađoza da su se svi grohotom smejali. Bio je politički zatvorenik i mnogo pametnij no što bi se na prvi pogled moglo zaključiti. Šali se, šali, a onda sedne uz fra-Petra i kaže:
- Ah, dobar je, dobar Karđoz.
- Kako dobar, jadna mu dobrota! - kaže fra-Petar.
- Ne, ne to je pravi čojek na pravom mjestu u današnje vrijeme, i onda šapatom dodaje: "Ako hoćeš da znaš kakva je neka država i njena uprava, i kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti najbolje kazati."

Epilog

Osam meseci ostao je fra-Petar u Akri. I tek tada je na zuzmanje svojih fratara i nekih uglednih Turaka pušten i vratio se u Bosnu. "I tu je kraj. Nema više ničeg. Samo grob među nevidljivim fratarskim grobovima, izgubljen poput pahuljice u visokom snegu što se širi kao okean i sve pretvara u hladnu pustinju bez imena i znaka..."

Priredio: Petar Jokić, nastavnik